Ljudi osuđuju. Zbog izgleda, zbog pogleda, zbog jednog plavog, a jednog sivog oka. Zbog poderane košulje. Zbog prazne flaše pored tebe. I u stanju su da ubiju podsmehom. Ne umeju da utuve sebi u glavu da znaš samo ime neke osobe, ne i njenu istoriju,...
Ovo je priča koje se svi plaše i niko ne želi da bude deo nje. Ni ja kao narator koji je bio samo posmatrač, samo zaprepašćeni gledalac, ne želim da budem deo nje. Ali jedno sigurno znam, time što je pišem ja jesam njen veliki...
Danas ceo grad kao da mi baca uspomene u lice. Ne znam, možda je taj grad ljut na mene, jer želim da što pre odem od njega. Možda, želi time da mi pokaže da treba ne da ostanem, nego samo da ga malo više volim....
Železnička stanica, za mene, još od malena, ne predstavlja obično mesto. Odmah osetim smirenost. Posebno volim zvuk vozova, jer je to zvuk mog detinjstva i tada se setim dedinog uzvika: ''Budalo mala, ne smeš da pređeš ovu crtu ovde'', pokazujući mi na red kamenja, ''Odavde...
Zidovi u sobi bili su okrečeni tamno plavom bojom. Tamno plava je uvek budila u meni duboku tugu. Uvek sam, kada bih se osećao loše i kada mi je trebalo da se isplačem, onako nekontrolisano, onako, da budem na granici vrištanja zamišljao sebe u nekoj...
Groznica me je držala čvrsto svojim kandžama tokom celog dana i bila sam primorana da ostanem kod kuće, zatvorena, bez svoje dnevne šetnje sa samom sobom. Kako to ne podnosim. Kako je to loše za živce. Da ceo dan budeš zatvoren između četiri zida i...
Sećam se samo da mi je bilo svega devet godina kada su se sestra i majka spakovale jednog dana i saopštle mi da moramo da napustimo zemlju jer nije bezbedna. Nikada mi nisu rekli zašto. Nikada mi nisu rekli zbog koga moram da ostavim sve....