23 mar Planovi za tri života

Ljudi osuđuju. Zbog izgleda, zbog pogleda, zbog jednog plavog, a jednog sivog oka. Zbog poderane košulje. Zbog prazne flaše pored tebe. I u stanju su da ubiju podsmehom. Ne umeju da utuve sebi u glavu da znaš samo ime neke osobe, ne i njenu istoriju, ne i njene rane. Taj čovek je živeo u kući koju je moj otac nasledio od svog oca. Kod kuće smo ga zvali  ”Starac”, iako mu je pravo ime bilo Đorđe Antonijević. On nije mnogo govorio i kod kuće ga kod mene nisu mnogo voleli zbog toga. Jedino smo o njemu znali da je ratni vetaran i da ima posao, ali, ništa nisu mogli da mu zamere, jer je bio ažuran što se tiče isplate i nikada nije pravio probleme. Hteo sam da razgovaram s njim. Ne umem da opišem, ne umem verno rečima da prenesem tu potrebu. Primetno je bilo da ga guše sopstvene misli i uspomene, a da jedini beg od toga vidi u flaši. U mnogo ispijenih flaša u toku dana.

Bio je 24. mart, u vazduhu se osećalo proleće. Vraćao sam se iz škole, napunjen pozitivnom energijom. Vreme nije moglo da bude bolje. A i radovala me je spoznaja da ću kod kuće, posle ne znam koliko vremena biti sam. Kada sam otvorio kapiju zatekao me je uobičajeni prizor… Sedeo je kao po nekom nepisanom pravilu ispred kuće, pogledom zakovanim za nebo. Jedino novo je bilo to što je na glavi imao slamnati šešir i nije bilo pored njega flaše. “Kako, ali kako li podnosi mamurluk?”, pomislio sam. Podigao sam ruku, blago mu se nasmešio i produžio.

“Kako si?” začuo sam glas iza sebe. Starac je skinuo svoj slamnati šešir i fiksirao me svojim mutnim očima. Nisam umeo da raspoznam, da li su crvene od plača ili od unete preterane doze alkohola… A tek je bilo podne.
“Dobro, gospodine. Neuobičajen mi je dan danas”, rekoh vraćajući se. Stao sam ispred njega. Rukom mi je pokazao da sednem pored. Mami se ovo ne bi svidelo. Ni tati. Verovatno bi i sestra prenela. Ali, ja sam želeo ovaj razgovor i ostao sam tu. Kako kaže Dostojevski: “Za neke ljude se počinjemo interesovati već od prvog pogleda, nekako najednom, neočekivano, pre nego što i jednu reč progovorimo”, i ovu šansu nisam hteo da ispustim.
“Zbog čega neuobičajen?”
“Jako mi je čudan dan danas. Ne umem to da opišem, ali nešto sa vremenom mi nije u redu. Kao da žurim. A ja nikada ne žurim, ja večito kasnim i zbog toga je sve nekako izokrenuto i… Čudno. Neučtivo sa moje strane, kako ste Vi?”
“Ja se gušim.”
Prebeldeo sam i upitao ga da li mu treba pomoć “Ne”, rekao je, “Ne mislim na to gušenje. Samo mi treba neko da me sasluša.”
“Ali…”, nisam ni dovršio rečenicu. Klimnuo sam glavom.
“Da li si imao nekada takvu potrebu, da zagrliš određenu osobu, da imaš osećaj kao da telo doslovno traži nju? Da nam je to potreba, kao što nam je potreba da dišemo? Ja upravo imam i mislim da ću da se ugušim.”
Pocrveneo sam. “Ne. Ja nikada nisam bio zaista zaljubljen.”
“I meni je današnji dan čudan…”
“Naravno. Nema flaše”, pogledao me je neodređeno, da sam na trenutak pomislio da može da čita misli i došlo mi je da sebe ošamarim zbog svog bezobrazluka.
“Zbog ovog dana, pre deset godina, samo postojim”, nasmejao se sarkastično.
“Zbog čega tako? Valja iskoristiti svaki minut…”
“Zaista želiš da znaš razlog?”
“Daaa? Kunem Vam se da umem da ćutim. Evo, časna reč.”
Nasmejao se blago, izvadio iz džepa cigaru i otpočeo…
“Da… Slušaj mali, jednoga dana ustaneš i misliš da je sve kao i uvek. Šetaš, ideš u školu, glupiraš se… I onda upoznaš jednu osobu. Jednu osobu, čija pojava tada izazove zemljotres u tebi i sve se promeni. Ništa više ne bude kao pre. Sve deliš na ”pre tog trenutka” i ”posle tog trenutka”. Koliko god nedaća da te snađe uvek ćeš zahvaljivati što tu osobu imaš pored sebe. Ne postoji pravilo kada će to tebi da se desi, ali neke ljude jednostavno prepoznaš. Eto. Samo ih pogledaš i prepoznaš…Tada, sve je zauvek promenjeno. Ona je bila moje ”posle tog trenutka” i moje ”zauvek.” Imala je osmeh koji leči i umela je sa rečima, umela je sa ljudima za razliku od mene. Umela je da ublaži gorčinu…Ona je bila neko ko je znao sve, svaki strah. Neko pred kim sam bio skroz ogoljen bez ijedne jedine tajne. Toliko smo planova imali da bi nam tri života bila malo da ih ostvarimo.”
“Bila…” prošaptah. Progutao sam knedlu, jer očigledno nisam najbolje hvatao konce, a starac je primetio moju nelagodnost i trapavost.

“Ti tada još nisi umeo da izgovaraš sva slova, ali pamtiš. Pamtiš podrum. Veliki i mračan. Pamtiš zbijene komšije i nemogućnost disanja. Ustajao vazduh i vonj. Pamtiš sirene koje su se čule. Pamtiš oca u uniformi, je l’ da? Na današnji dan pre četrnaest godina, ja sam izrazio želju da postanem porodičan čovek. U one vreme kada je mleko koštalo milijardu dinara, kada nisi mogao da izbrojiš nule na novčanicama, a benzin se sipao u zelenim flašama, kada si zavisio od Crvenog krsta, kada su mobilisali vojsku i vraćali mladiće u sanducima, ja sam doslovno prosio po ulicama za verenički prsten. I dok su se čule sirene i urlikalo se o bombardovanju, pošao sam u pola noći i kleknuo pred nju da joj stavim prsten. Ona je zaslužila dijamant, ali tada joj to nisam priuštio. Bedan, srebrni, pitanje je i to bilo da mi nisu podmetnuli, sa jednim cirkonom. Nisam znao ni da li joj pristaje. Ali sam to želeo da učinim. I pristala je. I bila je najsrećnija, jedina svetla tačka u onom turobnom, bolesnom vremenu. A onda, kao da me je neki baksuz terao da pomislim na to kako se ne zna gde će njihov “Anđeo” da nas blagosilja…

Sutradan dolazim do njenih i niko me ne gleda u oči. Svi skreću pogled i da mogu iskidali bi sebi kožu i pobegli. Niko mi ništa ne govori. Svi ćute i bulje u prokleti pod. “Gde je?” pitam. “Gde je?!”,  sada već vrištim… I dalje niko ništa ne izgovara, ali zato odmahuju glavom i ridaju.
Teško mi je i danas, posle toliko godina da izgovorim reč: “Mrtva. Otišla. Rastavljena. Iskasapljena toliko da ne liči na ljudsko biće nego na gomilu rastrgnutog mesa! Ugušena gasom od milosrđa! ” I najviše od svega me boli to što ne mogu da se setim nje. Nje nasmejane, nje vesele, nje žive! Te slike mi ubija njeno modro lice i koža, iskasapljeno, krvavo od bombe. I zatvorene oči.

 Zato pijem. Ne da zaboravim, već da pokušam da se setim, da prizovem neku uspomenu, dok je još bila u mom naručju. Bezbedna. Srećna. Nasmejana… Živa. Briga me ko je kriv, hoću samo izvinjenje za ona tri isplanirana života. Hoću izvinjenje što su joj oteli i taj jedan koji je imala.” Obrisao je suze rukavom i bacio cigaretu. Bio sam paralisan, i mali, i glup, i nisam znao šta treba da uradim, pa sam ga samo zagrlio.

Postao je silueta, senka bez glasa, sa praznim pogledom zakovanim negde u daljinu, bez želje da išta promeni. Bledi, mrtav je, ali diše…VIše se ne odupire i ne vrišti, jer je mnogo puta padao i svakog puta su ga dočekali bodeži usamljenosti i nedostajanja. Ruke crnila su ga obgrlile. Ona koja je trebalo da ga istrgne, odavno nije kraj njega.

Autorka: Nataša Elenkov

Izvor fotografija: facebook.com, musikadisko.com, navidiku.rs