15 mar Kazna

Ovo je priča koje se svi plaše i niko ne želi da bude deo nje. Ni ja kao narator koji je bio samo posmatrač, samo zaprepašćeni gledalac, ne želim da budem deo nje. Ali jedno sigurno znam, time što je pišem ja jesam njen veliki deo. Ovo je istinita priča. Istinita je, samo zato što se ona može desiti svakome.

      Vreme napolju nikada nije bilo gore. Ne pamte stanovnici ovog malog mesta da je bila nekada ovakva oluja. Vetar je duvao i nosio sve pred sobom. Krupne kapi kiše padale su k’o iz kabla i probijale sa neverovatnom lakoćom stare, pohabane kutije koje su prosjacima služile kao sklonište i utočište. Pljusak je bio toliko snažan da je skidao boju sa crepova. Iako je bilo podne, izgledalo je kao da je ponoć. Nije se video prst pred okom. Ništa nije davalo znake života sem upaljene sijalice iz pojedinih kuća. Počelo je i da grmi.

  Tog dana nije izlazila iz kuće. Imala je dovoljno alkohola i cigareta. To je sve što joj je bilo potrebno, sve što je hranilo njene ambicije koje nisu bile nimalo pohlepne. Bile su tipične za jednu običnu, propalu pijanicu, kako se nazivala. Šminka joj se razmazala, ali nije marila za to. Niko je nije mogao videti. Nosila je dugu, belu, svilenu haljinu koja se vukla po podu. Njene zelene oči su se jedine izdvajale iz celog sivila. Sedela je u fotelji. Na podu je bilo mnogo odsečene kose. Pored nje se nalazila poluprazna  flaša, a u ruci je držala cigaretu. Pušila je i tupo gledala u plafon.

Koliko si samo propala, pomislila je na trenutak. “Sama, potpuno, potpuno sama u ovoj ludoj, ogromnoj kući. Totalno dno. Postoji li išta gore od samoće? pitala se. Postoji, to što moraš da trpiš samoću i da živiš sa njom, to što od nje ne možeš da pobegneš. Prati te. Prokletnica.”
“Kukavice, i da imaš žilet, ne bi smela  ništa da uradiš. Hajde, ustani i prereži. Kukavice, kukavice, kukavice”, počela je da se smeje. Onako ludački. Podsećao je taj smeh na krik, na jauk, na neki vrisak.  To je smeh osobe koja je imala iza sebe i previše neiskorišćenih, prokockanih i ispijenih šansi i prilika.  “Prokleti svet. Prosto te obori, i nije mu dovoljno, nego krene i da te gazi”, promrljala je i nastavila da „jede“ cigarete.  Ništa se nije čulo sem kiše koja je sve jače i jače padala.

Bila  je zaključana u potpunoj praznoj sobi. Bez uspomena, bez značaja… Bez budućnosti. Zidovi su bili sivi. Raspadali su se od starosti. Prozori, skoro svi polomljeni, bili su prekriveni zavesama koje  su imale iscrtane ubijene životinje. Sama je kreirala tu zavesu. Plašila je se.  Na sredini sobe nalazila se  samo jedna velika fotelja.

Kiša je naglo prestala da pada.  Odjednom je zavladala potpuna tišina. Nije to bila ona prijatna tišina,  već ona nema, mrtva. Kada se čuje samo zujanje i šuštanje. Prezirala je tišinu. Posebnu takvu tišinu. Od malena su je učili da se najgore stvari uvek iskazuju ćutanjem i tišinom. To joj je ostalo najupečatljivije.

Povukla je dim i pogledala prekorno celu prostoriju. Zujanje i šuštanje je postajalo sve jače.  Nagla se nazad i pogledala u plafon. Sve se vrtelo. Oko nje su počele da se stvaraju siluete.  Nisu imale lica, samo su im se sive oči presijavale u mraku. Svega nekoliko sekundi kasnije bila je opkoljena senkama. Nezainteresovano ih je pogledala i nastavila da puši. Nije joj bilo bitno ionako je već dobro pripremljena za bol i loše stvari.

“Prestani s tim. Umrećeš od toga”, oglasila se senka čije su oči jedine imale ljudsku, normalnu, plavu boju.

“Pa šta? Ko još želi da živi večno?”
“Znam mnoge ljude”, rekla je.
“Budale! A ko si ti?” bilo je velike doze ciničnosti u njenom glasu.
“Samo neko kome je stalo”, rekla je silueta ozbiljno.
“Laž! Nikome nije stalo”, ciknula je.
“Baš nikome?”
“Nikome! Ili tačnije NEMA KOME!”

Osećala je kako mnogo toga izlazi na površinu. Mnogo toga potisnutog. Previše besa, previše tuge, previše mržnje i previše svega što je zatvarala i krila što dalje od drugih. Previše samoće. Osećala je suze koje nije želela.
“Mene su svi zaboravili. Ja ne postojim. Prestaneš da postojiš onda kada te svi tebi bitni ljudi zaborave.Tada nestaneš. Izbrisan si. Kao gumicom.”

Počela je da se trese i po prvi put osetila strah. Videla je senku koja je prošla pored nje.  Pretvorila se u ogromno čudovište. Sve siulete su postale  neka užasna stvorenja. Svi oblici su krenuli da se stapaju u jedno. I krenuli su da je vezuju okovima.

“Vidiš li ova čudovišta?” jedva je disala.
“Samo tvoja čudovišta koja te uništavaju”, rekao je.
“Na njih sam i mislila. Plašim ih se”, šaputala je da je ne bi čuli.
“Ti si svoj najgori neprijatelj. Kako bilo ko može da te spase sebe?”
“Ne može. I neće. To najviše boli”,rekla je kroz plač.

Na zidu se pojavila velika crna rupa koja je progutala sva čudovišta. Senka je ustala. Pre nego da je rupa proguta, upitala je:

“Kako se sada osećaš?”
“Kao da umirem”, odgovorila je izbezumljeno.
“Od čega?”
“Od najgore kazne”. Koju niko ne želi.
“Koje”? Za koju malo znaju.

Zapalila je svoju cigaretu i izvadila drugu flašu iz džepa. Bio je to konjak. Njeno omiljeno piće.  Osećala je kako ne može da uzme vazduh. Kako se guši. Počela je nekontrolisano da joj curi krv iz nosa. Njena bela haljina bila je umrljana krvlju. Grcala je i jedva govorila. Ponovo je čula šumove i zujanje. Uz to su došli i vrisci. Bila su to njena čudovišta.

“Samoće”, procedila je.

Senka je otišla u nepovrat. Ona je ostala sama sa flašom u svojoj fotelji. Pogled joj je bio preplašen i tužan. Nije se pomerala sa tog mesta. Gledala je u zavesu i činilo joj se kako se sve one životinje sada rugaju. Čula je svoja čudovišta kako joj dobacuju i kako  joj se podsmevaju.

Nedelju dana kasnije bila je mrtva. Našli su je beskućnici. Nosila je istu belu haljinu, malo umrljanu krvlju. Izašla je vest u novinama, par redova o samoubistvu.  A ne znaju da je samoća učinila svoje.

Autorka: Nataša Elenkov

Izvor fotografija: inter-caffe.com, kakopedija.com, novimagazin.rs