09 feb Stvarnost je halucinacija

Zidovi u sobi bili su okrečeni tamno plavom bojom. Tamno plava je uvek budila u meni duboku tugu. Uvek sam, kada bih se osećao loše i kada mi je trebalo da se isplačem, onako nekontrolisano, onako, da budem na granici vrištanja zamišljao sebe u nekoj tamno plavoj prostoriji, baš kakva je i ova. Cela soba je asocirala na tugu. Čak i prazni zidovi. Bez slika, bez jedne jedine mrlje koja bi razbila monotoniju. I prazne zidove sam povezivao sa tugom. Tako su napušteni… Ne znam da li moj psiholog ima tu volšebnu naviku povezivanja boje sa osećanjima. Možda je njemu tamno plavo sreća. Nikada mu nisam o tome pričao… Psiholog je, može da poveže sa ludilom.

U prostoriji se nalazio i orman od mahagonija, koji mi je delovao kao da će da prepukne od težine knjižurina. „Ona voli da čita…“ pomislio sam. Za njegovim radnim stolom nalazila se gomila papira. Verovatno testovi koje ću da radim i koji će makar na pola sata da mi pomognu da sredim misli. Sedeo sam u fotelji i čekao. U poslednje vreme ne umem da obuzdam misli. Ni podsvest. Sve se vrti oko jedne osobe… Sada je ima čak i u snovima. Psiholog je ušao sigurnim, metarskim koracima, sa držanjem kakvo imaju vojnici. Imao je uredno podšišanu kosu, nosio je košulju, beli mantil i crvene pantalone. Nasmejao se i rukovao se sa mnom, kao i svaki put.

„Dobar dan, mladiću. Kako smo danas?“ otvorio je prozore i tamno plava je sada bila izraženija.
„Biće bolje“, odgovorio sam šturo uz slomljen osmeh.
„Hm, ali zašto sada nisi sjajno? Nije li vreme divno napolju?“
„Težak period, težak“, udzdahnuo sam.
„Pa, za danas smo ti i ja imali dogovor… Je l’ tako?“
„Da“, privukao sam stolicu stolu i izvadio hemijsku iz džepa.
„Za šta će ti to?“ upitao je, dok mu se na licu ocrtavala sve veća zbunjenost.
„Testovi? Danas smo se dogovorili da radim.“
„Ah, ne, ne“, odmahivao je glavom i sređujući papire, „nisam mislio na taj dogovor, mladiću. Danas ti meni pričaš o devojci sa tvoje slike. I o devojci koju si pomenuo u onom malom tekstu o sebi. I o tekstu gde si pisao kakav želiš da budeš…Na to mislim.“
Osmehnuo se kako bi me opustio, pošto je video moje očigledno odbijanje da išta o njoj govorim. Pre nedelju dana imao sam za zadatak da na papir prenesem svoje najčešće misli. I to sam i uradio, ne znajući da će ovoliko da me košta. Nacrtao sam dvoje kako trče ka Suncu koje izalazi. Ne vide im se lica, ali slika je srećna. Ja sam bio sve, samo ne srećan.
„Mladiću, pričaj mi o ovoj devojci ovde. Zašto je ona u tvojim mislima?“
„…“
„Kako se zove?“ navaljivao je dok je zid skrivanja u mojoj duši popuštao.
„Nikada mi nije rekla svoje ime.“
„Molim?“
„Nikada mi nije rekla svoje ime“, progutao sam knedlu.
„Dobro…“ rekao je nepoverljivo „pričaj mi onda o njoj. Zašto ti je važna.“
Udahnuo sam i počeo da lomim prste. „Mladiću, pa ti si uplašen pošto si se zaljubio? Eh, mi muški, svi prođemo kroz to. U redu je… Je l’ to? Jesam li pogodio?“
„Da“, glas mi se slomio. A oči su počele da mi se pune suzama. „Ja nju volim“, progovorio sam tiho.
„Nikada nije pogrešno pričati o osobi koju voliš. Možeš da počneš. Možemo i da odložimo kada budeš spreman. Mada, rekao bih da je ta devojka uzrok tvojih noćnih mora.“
Zbog kojih sam i poslat ovde. Imao sam toliko naporne i ružne snove da sam se sedam puta probudio urlajući. Kada je majka prestala da broji, dospeo sam ovde. Oči u oči sa ovim čovekom koga ne poznajem i kome treba da pričam o njoj.
„Mladiću, sve što kažeš ostaje ovde. Na sigurnom“, kao da mi je čitao misli. Zagledao sam se u napušteni plavi zid… Duboka tuga me je zapljusnula i otvorila zaključanu, skrivenu kutiju mojih misli.
„Ona… Nikada mi nije rekla svoje ime… Upoznao sam je kada sam prvi put pobegao od kuće jer je buka bila prevelika. Nisam mogao da je podnesem. Tačnije, nisam mogao nikoga da podnesem. Jedva sam trpeo i samog sebe“, zastao sam boreći se za vazduh.
„To je bilo kada te je otac udario i kada si otišao na mesec dana od majke u onu šumu…“
„Očuh. Mislite kada me je toliko isprebijao i naredio da ne govorim nikome?“
„U redu je… Nastavi, nastavi… Imamo još dosta vremena.“
„Otišao sam do zabačenog dela keja sav okrvavljen i tamo je sedela ona. Oči su joj bile bistre i krupne, imale su prodorno tamno-plavu boju, kao neki najvredniji i najstariji dijamant. Čovek je mogao da se izgubi u njenim očima koje su podsećale na okean. Imala je dugu crnu kosu i bila je bleda. Bila je previše mršava. Oko vrata je nosila crveni medaljon. Nikada je ranije nisam viđao.. Rekla mi je da se trudila da ostaje po strani, neprimećena. Onaj koji misli da su Sibirske zime hladne nije upoznao nju. Tog prvog dana sedeli smo jedan pored drugog a da nismo reč progovorili. Odjednom je stala ispred mene i rekla: „Volim ljude koji umeju da ćute kada su im misli bučne.“ Ja sam i dalje ćutao. Pala je noć, zvezde su počele da nestaju sa neba kao da od nekog beže. „Još su bučne?“
Bio sam zatečen i jedino što sam uradio bilo je tupo klimanje glave. Kasnije sam primetio, da sve vreme dok je stajala sa mnom nije ni jednom trepnula. Glas joj je bio zvonak, vanvremenski, nije zvučao ljudski. Zbog tog glasa pitao sam se da li je stvarna…
„Zašto dolaziš ovde? Pusto je“, uspeo sam da izustim.
„Da pobegnem.“
„Od koga bežiš?“
„Od ljudi“, nasmejala se: „A ti?“
„Od buke…“ glas joj je bio uspavljujuć, umilan. Imao sam utisak da dok govori sve rane koje imam zaceljuju.
„Nikada te ranije nisam viđao. Kako se zoveš?“
„Koje bi mi ime dao?“
„Laura.“
„Neobično. Volim neobično. Neobično je dobro…“ rekla je i ponovo sela pored mene. Ovog puta me je gledala dugo u oči, kao da mi pretražuje dušu. „Ko to pokušava da sastavi tvoje slomljene delove, a samo te još više lomi?“ zenice su joj se sada raširile i za trenutak sam pomislio da me hipnotiše. Pomerio sam kosu s čela, gde se jasno ocrtavao svež ožiljak…“Imaš ovoga još…Još mnogo. Ne tražim ime. Tražim da ga opišeš imenom.“
„Demon“, prava reč koja opisuje gada.
„Demon“, ponovila je…“Želiš li da se vratiš?“ Nisam ni uspeo da odgovorim kada me je njenom porcelakskom rukom povukla sa klupice.

Pratio sam je.
„Kuda idemo?“
„U tišinu idemo.“
Živela je u staroj kući koja je spolja više podsećala na beskorisnu šupu, u koju ni pas ne bi ušao. Zidovi su bili oronuli. Kuća je bila zabačena i obgrljena gustim, trnovitim žbunovima, koji su bili tako zbijeni da se dvorište kuće jedva videlo. Kada sam ušao unutra, zidovi su bili obojeni u tamno plavu boju. Sve je bilo staro. Kao da niko godinama nije ulazio…
„Nisi mi rekla, da li se družiš s nekim? Nikada te ranije nisam viđao? Ne plašiš me se?“
„Nemam razloga da te se plašim. Postojim samo dok ti trebam“, zakikotala se i njen smeh je imao zvuk žubora potoka. Takvo grgorenje.
„Ne družim se. Nisam za osobe. Ne volim prijatelje.“ Na staroj vitrini nalazio se televizor. Uključila ga je i nastala je tišina.
„Zašto ne voliš prijatelje? Promeni kanal, mučni su mi ovi krokodili.“
„Krokodili su okej“, rekla je dok je zebra nestajala u ogromnim čeljustima krvožednog krokodila. „Samo otvore usta i progutaju. I onda te nema. Ljudi su gori. Prvo te dobro upoznaju, prave se da su ti prijatelji, pa te onda ubiju. Zar nisu divni?“ rekla je slomljeno, a onda sam primetio, da pored glasa koji je vanvremenski, njene oči su svetlele. U mraku, prodorno plavo. „Ali, bezobzira što ja ne volim prijatelje…Možeš da ostaneš dok sam ti je tišina potrebna. Ume tišina da upije misli koje bole.“
Nasmejao sam se. Skoro i da sam zaboravio da sam pobegao od kuće. I ostao sam tu. Mesec dana. Da. Govorio sam joj o svemu. Ali o sebi ništa nije pričala…Jedino da voli lude ljude. Sećam se da me je jednom probudila u pet izjutra da čekamo izlazak Sunca. Tada, kada je Sunce izlazilo, donela je fotoaparat koji je podesila da nas slika kako trčimo ka toj velikoj užarenoj lopti. Ne znam gde je ta slika. To je sve. Dalje ne mogu…“
Sačekao je da se smirim. Prošlo je već dosta vremena, ali delovao je odlučno. Nije hteo da prekine seansu. Klimnuo je glavom da nastavim.
„Pre nego da dođem kod vas i pre svih noćnih mora… Tamno plavi zidovi u kući bili su još tamniji, eto, tako, kao vaši. Čulo se zujanje koje me je probudilo. Od kuhinje do kupatila ostao je trag krvi. Zujanje se pojačavalo kako sam se i ja približavao vratima. Počelo je da mi bude muka. Ušao sam u kupatilo i zapahnuo me je vonj. Toliko snažan da je terao suze na oči. Krv je lila iz kade, a njene beživotne, dijamanstke oči su zurile u mene. Nosila je haljinu koja je bila natopljena krvlju, samo su rubovi ostali beli. Njene vene su bile presečene. Pored mlitave ruka našao sam žilet. Počeo sam da vrištim, ali nisam čuo sopstveni glas… Onda sam se onesvestio.“
„I?“
„I… Onda sam se probudio. Video sam mamu i video sam da sam u nekom novom stanu bez očuha. I, onda su počele noćne more. Pitao sam mamu da li je bilo sahrane i pričao joj o lešu, ali rekla je da u kući nisu ništa pronašli.“ Počeo sam da plačem, da vrištim nekontrolisano.
„Mladiću, ti znaš da je to iluzija“, rekao je glasom toliko smirenim da je bolelo.
„Nije istina!“
„Mladiću… Ja nisam psiholog. Ja sam psihijatar.“

Udario je tri puta u zvonce.
Uleteli su munjevitom brzinom dok sam ja urlao da to nije tačno, da ona postoji, da se krije i da će doći kada mi bude potrebna.
Dok su mi navlačili košulju, u džepu sam iz sve snage stezao crveni medaljon i sliku, kao podsetnik da je sve, nekim čudom bilo stvarno.

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografije: facebook.com, favim.com