13 mar Tavan

Danas ceo grad kao da mi baca uspomene u lice. Ne znam, možda je taj grad ljut na mene, jer želim da što pre odem od njega. Možda, želi time da mi pokaže da treba ne da ostanem, nego samo da ga malo više volim. Nije on kriv što su ga drugi napravili na ruglo, svojom nepažnjom i nemarnošću.

Došla sam kući posle dugog pešačenja. S društvom sam se brzo rastala, ali sam nastavila da šetam. Mislim da bih to mogla do smrti da radim, da šetam. Sama, sa svojim mislima, puštam filmove onako kako je trebalo da bude i kako želim da bude. Sneg i hladnoća polako počinju da me grizu i štipaju. Ne onako simpatično, detinjasto, podnošljivo, nego toliko jako hladnoća ujeda da sam imala osećaj da će prsti da mi otpadnu, a da se telo raspadne. Prezirem hladnoću. Iskasapila bih je da je ljudsko biće. Prezirem je u bilo kom smislu: hladnoću kao vremenski pojam, hladnoća među ljudima, hladnoća, hladnoća, ma i kao reč je mrzim. Dogegala sam se nekako do kuće. Neko je zaboravio svetlo na tavanu. A onda sam ja ta koja nije štedljiva…

Penjem se ukočenim koracima na drvene istrulele stepenice, uz grimase. Na tavanu nisam bila dugo. Tako je haotičan. A ranije sam znala da provodim sate tamo, kao manja, kada je bilo proleće. Sećam se da su mi branili da idem kada su nas bombardovali, ali sam baš tada imala najveću želju da sedim pored onog ogromnog prozora, prekrivenim braonkastim, iscepkanim džakom umesto zavese. Prilazim do prozora i pomeram ga. Ja nisam dozvolila da se džakovi sklone. Nisam dozvolila, jer sam ih postavljala sa dedom. Ja, onako mala, on me nosi na ramenima i pomažem mu. Ma, više mu smetam nego što mu pomažem, ali mi je milo i njemu je. Ne mogu sebi da oprostim što se nismo pozdravili po poslednji put. Ne mogu sebi da oprostim to što ne mogu da se setim mog poslednjeg razgovora s njim. Sve je razbacano. Nekako se provlačim pored kutija poređanih kao narušena Keopsova piramida, do šivaće mašine na kojoj stoji jedna limena, crvena kutija i stara, izrezbarena muzička kutija.
U kutijici su se nalazile karte, požutele i nagrizene od vremena, uredno spakovane. Nalazile su se i domine i jedna plava kockica za  “Ne ljuti se, čoveče.” Otvorila sam muzičku kutiju i izašla je balerina u beloj haljini. Naštelovala sam mehanizam i otpočela je dobro poznata, tiha, umilna melodija koja me je kao dete uspavljivala i za koju sam tako plakala kada su mi rekli da sam je prerasla…

Ja sam osoba koja je oduvek odvajala smrt od života. I, valjda je za to potrebna egzistencijalna inteligencija„ da tražiš dublji i što rečitiji i lepši smisao, ali se nikada nisam zamarala smislom niti jednog, niti drugog. Smrt je bila odvojena jednim velikim razmakom koji se nazivao život. I ne znaš kada se taj razmak smanjuje, ne znaš kada može da se smanji, niti možeš da mu znaš razlog.
Ali kada je balerina iz svoje muzičke kutije počela da se okreće i kada su note obojile atmosferu na tavanu, i kada sam oduvala prašinu sa kockice i karata, imala sam utisak kao da su se smrt i život spojili. Kao da su oko mene, išli ruku pod ruku.

Deda je bio i u zvuku muzičke kutije, i u kockicama za “Ne ljuti se, čoveče”, i u svim špilovima karata. Mogla sam da osetim njegovo prisustvo. Snažno, stvarno, postojano. Kao da je ponovo bio tu, pored mene, mogla sam da mu čujem onaj starački, dedamrazovski osmeh koji je imao… Mogla sam da se setim njegovih svetlo – plavih očiju. Bio je i u onim džakovima koje smo zajedno postavljali i u onom ispresovanom belom cvetu koji stoji na dnu limene kutije, koji sam mu dala kada je zauvek odlazio. U prostoriji je postalo toplo. Ruke mi se više nisu grčile. Osetila sam zagrljaj pun rastanka. I začula sam šapat, koji je doneo nalet vetra:

Deko, a hoćeš uvek da me voliš? Da mogu, evo ovako, kao ovog medu da te zagrlim?
Ej, budalče moje, naravno da će deka uvek da te voli. Čak i kada ne bude više bio blizu tebe, čak i kada ti se čini kao da te je zaboravio. Deka ne može da zaboravi svoje malo unuče koje ima iste oči kao njegove.

Senke su na zidu počele da se mrdaju i na trenutak, na stoti deo sekunde,kao da sam videla njegovu siluetu sa prepoznatljivom kapom na glavi. Sijalica se ugasila, a napolju je počela da pada kiša. Obris, silueta, sve je više bledela.

Srce kao da mi se popelo u grlo. Sve je pulsiralo. Sve je bilo tako živo. Plakala sam, plakala sam za sve ove godine koje nije sa mnom i za sve igračke koje mi je napravio, i za svaki nestašluk koji je sakrio od mame i tate, i za svaki napravljeni sladoled. Zagrlila sam moje uspomene kao da mi od njih život zavisi, i kao da neko pokušava da mi ih otme. Osetila sam na trenutak prazninu, a zatim je prazninu počelo da ispunjava olakšanje…

Autorka: Nataša Elenkov

Izvor fotografija: pinterest.com