Bio si sam tih dana. Što bi stari rekli, pored mene žive. Bio si sam. Ali stari ne znaju. Neki ljudi žive kao okamenjeni ostaci i uopšte ne podsećaju na živu materiju. Nekad živu, da. Izvesno je. Ali to je bilo nekada. Ljudi od ničega prave nešto. Ja od nečega niša. Ljudi idu...
Uopšte mi nije bila namera da ponovo čitam tu knjigu. Samo sam, eto, onako, uzela da je prelistam. A onda nešto, kao magija, ponovo me uvuklo u nju. U dubnama, sa licima na njenim obodima, po ko zna koji put, pronalazila sam sebe. Opasno je, govorili su mi. Baci je. Reši...
Automobili su se kretali u svim pravcima, a uprkos tome, noć je okruživala sablasna tišina. Možda bi trebalo konačno da tišina digne glas. Možda bi mi ostavila manje prostora za reči. Nije da ne volim reči. Naprotiv. Nesreća je u tome što su sve u prošlom vremenu. Perfekat. Ispravnije...
Priznajem. Nisam tada htela da mislim o tome. "Ima bića koja odviše duboko zaranjaju u sebe. Naposletku, zarone toliko duboko da se udave u sopstvenom mraku." Te tvoje reči odzvanjale su negde pod kamenu koji sam nosila u srcu. Tako to ide kod mene. Drugi ljudi nose kamen u bubregu. Ja na...
Ne znam za vas. Ali ja sam se zabezeknula kad sam saznala da Mesec ne svetli sam od sebe, da ono što mi vidimo, zapravo je odsjaj sunca u nepostojećem oku meseca. Logičan zaključak – druga strana je mračna i hladna. Ja sam mislila da se...
Rekla sam joj da je sve pomalo tužno. Nije mi verovala. Razumljivo. Tih dana ni ja sebi nisam verovala. Nisam mogla da razumem. To. Nekad sam želela. Sad samo tražim izlaz. Ranije sam ovim ulicama prolazila često. Kad kažem često, mislim svaki dan. I svaki dan više puta. Noć i dan. Zar je sada uopšte bitna...
Ova priča je izmišljena. Svaka sličnost sa događajima i ljudima je slučajna. Naravno, planirala sam da napišem ovaj tekst. Ali kako ja inače baš ništa ne znam o planiranju i bliža mi je čak i molekularna biologija (valjda se to tako kaže!) nego organizacione nauke, moje...
Nismo mi nikad bili prijatelji, Ni bliski rođaci, poznanici. Sa ljubavlju tek nismo imali veze. Ali još uvek pamtim to što si tada rekao: - Znaš, ličiš na suncokret. - Misliš zato što nosim žute haljine? - Ne. Čekaš sunce da bi podigla glavu. - Pa, dobro, šta sa tim? Ne rade...
Gledala sam u tu sliku i mislila kako ćemo otići nekud daleko. Znam da je bilo teško. Ja sam imala knjige i stare igračke razbacane po sobi. A ti samo krevet i lampu. Pitala sam se stotinu puta čemu ona služi kad nema sijalicu. Kad nisi bio u sobi, ja...
Pusti me. Ne znam šta ću i kako ću. Ne tražim ti da znaš. Tražim ti da razumeš. Čak i onda kad ti ne govorim ništa. Ovde mi je pretesno i vrti mi se u glavi. Nikad nisam bila klaustrofobična. Čak sam potajno priželjkivala da se zaglavim u liftu. Neko bi...