05 mar Mesto

Gledala sam u tu sliku i mislila kako ćemo otići nekud daleko.

Znam da je bilo teško.

Ja sam imala knjige i stare igračke razbacane po sobi.

A ti samo krevet i lampu.

Pitala sam se stotinu puta čemu ona služi kad nema sijalicu.

Kad nisi bio u sobi, ja sam uvek nekako krišom zagledala u njenu unutrašnjost da odgonetnem zašto iz nje sija mrak.

Ne znam zašto sam se krila.

Valjda sam verovala da to ima neke veze sa tobom, pa sam pokušavala da oteram senke iz tebe.

Pretvarala sam se da nisam zabrinuta.

Slušali smo vesti na radiju u kolima. Iako zvučnici zapravo nisu ni radili.

To su možda najbolje vesti koje sam ikad čula.

Razmišljala sam o svemu što smo za života naučili. I pitala se šta nam je sve to vredelo.

Tako malo života.

Zamišljala sam kako ćemo jednom stvarno otići negde daleko i živeti među divljim životinjama. Kako ćemo ih pripitomiti.

U početku će se čuditi, ali onda će nekako navići na naše prisustvo.

Napisaćemo novu „Knjigu o džungli“. Imamo već toliko iskustva.

Ima u svemu tome nečeg potresnog.

Ovaj grad nas nije zaslužio.

I nisam ljuta.

Samo mi je ponekad tužno.

Ja sam volela ptice. A ti vodene životinje.

Valjda je to mera daljine među nama.

Ja vičem da bi se nastanila tišina u meni.

A ti ćutiš jer ne možeš drugačije da utišaš buku i bes u sebi.

Previše je tužno sve to.

Čak se ni naše tišine nisu sretale.

Ipak sam priželjkivala neko tajno mesto kome nisu potrebne ni igračke, ni knjige, ni krevet ni lampa.

Obećala sam ti da ćemo jednom živeti na takvom mestu.

Lagala sam.

Nikad mi nećemo živeti.

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: pinterest.com