09 apr Svetla strana Meseca

Ne znam za vas. Ali ja sam se zabezeknula kad sam saznala da Mesec ne svetli sam od sebe, da ono što mi vidimo, zapravo je odsjaj sunca u nepostojećem oku meseca.  Logičan zaključak – druga strana je mračna i hladna.

Ja sam mislila da se učiteljica šali, da pokušava da pokvari ono malo nevinosti detinjstva što je još ostalo. Godinama nisam htela da verujem (nemojte nikome da kažete, ali i sad se ponekad pretvaram da ne verujem). Branila sam svoju maštu svakakvim argumentima. Jedan od glavnih mi je bio da ako tako piše u knjizi „Priroda i društvo“, biće da je to smislilo društvo. Priroda je drugačija, ona dopušta iluzijama da žive, neguje ih, daje im za pravo. Prvo. Ispred svih.

Društvo sve mora da uklopi u svoj sistem. Tamna strana politike, tamna strana školovanja, tamna strana porodica i porekla, pa sad i još tamna strana Meseca.

Mesec ne sija. Obasjan je. Pasivna konstrukcija. On ne čini, nego trpi. Kao i čovek.

Mnogo kasnije, kad su se pojavile čitave astrološke teorije i tumačenja (u koje u početku uopšte nisam želela da verujem) i kad se spekulisalo o tome da različita nebeska tela utiču na naše karaktere i raspoloženja, nisam imala kud nego da priznam da sam pobeđena. Ako Mesec utiče na ljudsko ponašanje, onda zaista mora imati tamnu stranu. Kako bi se drugačije objasnio „svet oko nas“. Uzgred, i Priroda i društvo više ne postoji. Simbioza dva posve različita entiteta je isključena kao moguća. Postojale su dve mogućnosti. Ili da se sastavni veznik „i“ (kao što mu samo ime kaže – on sastavlja), zameni rastavnim (koji rastavlja, pa da bude „Priroda, ali društvo“), ili da se konstrukcija u potpunosti izmeni. Odluka je pala. Sad je sve „Svet oko nas“. Registar koji podrazumeva opštost jedini je bio moguć da pod istu kapu stavi sve što se zapatilo na tamnim stranama naše planete.

Elem, kad stvarnost do te mere izgubi kontrolu nad svojim postupcima, biće mora da pribegne nekakvim odbrambenim mehanizmima. Biće i ništavilo – svet oko nas. Pod različite mere opreza i simuliranog optimizma spadaju egoizam, introvertnost, umetnost, pozorište, pozorište u kući, pozorište van kuće, kultura kiča i slični proizvodi sačinjeni od mahinacija tamne strane Meseca..

Čekaj, ti si potpuno promašila temu. Nije ti bilo jasno da treba o svetloj strani? Ili ne možeš da pobegneš od svog pesimizma?

Ne, sve sam shvatila, samo mi je nemoguće da pišem o svetloj strani. Da je bilo reči o osvetljenoj i moje bi reči bile drugačije. Da se razumemo, volim Mesec i često se zablentavim, pa ne trepćem dok gledam u njega. Nešto kao i razgovaram sa njim. Ali se nekad razočaram. Znaš, kad je Mesec najkrupniji, onako nemoguće narandžast, kad je najlepši, mene ubeđuju da je takav od gradskog smoga. Eto, traže da verujem da i Mesec počiva na ovozemaljskim, onozemaljskim i egzistancijalnim principima da svako dobro ima klicu zla u sebi. Da svako crno ima svoje belo. Da je ružno sastavni deo lepog… Da iz blata nikne najlepše cveće. Da se iz smoga rađa najlepši mesec. I da mi vidimo najlepše samo kad gledamo kroz zagađeni vazduh.

Eto, zato nisam mogla da pišem o svetloj strani meseca, jer bih morala da priznam da su iluzije, ako ne porušene, a ono prilično načete, okrnjene. Polovne.

Ćutim o Mesecu. Svetlo nosim u srcu. U onom nedirnutom delu. U sećanju na detinjstvo.

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: favim.com