30 mar Opelo nad mrtvim srcem

Rekla sam joj da je sve pomalo tužno.

Nije mi verovala.

Razumljivo.

Tih dana ni ja sebi nisam verovala.

Nisam mogla da razumem.

To.

Nekad sam želela.

Sad samo tražim izlaz.

Ranije sam ovim ulicama prolazila često.

Kad kažem često, mislim svaki dan. I svaki dan više puta.

Noć i dan.

Zar je sada uopšte bitna razlika?

Prošlo je.

Gledam ovo oko sebe. Ovo lišće polumrtvo.

Ove davno opojane ulice.

Opojane, oplakane.

Zar je važno?

Zar je toliko važno?

Nije se mnogo toga promenilo.

Sušta suprotnost onome što se dogodilo u meni.

Sad stojim tu. Povremeno se pokrenem.

U svim pravcima.

Ne bih li pronašla tačku preseka sa onim što je bilo.

Znam da mi ne veruje.

Htela sam da zatvori oči i pusti me da je vodim. Da je iznenadim.

Kaže da se boji čime bih još mogla da je iznenadim.

Kažem joj da nisam znala. Jednostavno nisam umela.

A voda je bila preduboka.

I trave su se omotale oko mojih nogu.

Bilo mi je lepo.

Dok sam shvatila, bilo je gotovo.

Valjda uvek pred katastrofu osetiš neko strašno zadovoljstvo.

To samo da imaš sa čime da uporediš.

I da osetiš razliku.

To je samo da se sećaš.

Da se sećaš dok ne umreš.

Dok te ne samelje mašina pitanja, potpitanja, nerazumljivih odgovora, osuđujućih pogleda.

Dok te ne pojede ono što si najviše voleo.

Ono zašta si mogao da daš mnogo više nego jedan običan stih.

A ima li više od toga?

Šta da ti pričam kad ne veruješ.

Čitala sam bajke ispočetka.

Sve sam radila.

Da bih mogla da se vratim.

Šta vredi kad me tamo niko više nije čekao?

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: