03 mar Klaustrofobija

Pusti me.

Ne znam šta ću i kako ću.

Ne tražim ti da znaš. Tražim ti da razumeš.

Čak i onda kad ti ne govorim ništa.

Ovde mi je pretesno i vrti mi se u glavi.

Nikad nisam bila klaustrofobična.

Čak sam potajno priželjkivala da se zaglavim u liftu. Neko bi to definisao kao izopačeno.

Ja sam samo htela da se malo ispričam sa sobom daleko od zidova koji bi na svoje uši umesto lepo izrađenih minđuša da okače malo taloga mog životnog iskustva.

Ali sad odjednom hoću da se ugušim i tražim da širom otvore vrata.

Mada sam svesna da su mnogi svetovi postali neograničeni.

Jedan od njih, onaj što se zove kultura, prestao je da ima dno. Neograničeno, vidiš.

Problem je samo kad je ono što nema dno zapravo jama.

Nema dosta kad se pada.

Hej, svete, gde su tvoje uši?

Ti izgleda imaš samo kićanke, pa ti uši i ne trebaju. Može to i drugačije da se nosi.

A i moderno je da se razlikuješ od drugih.

Hoćeš sve?

Ma, može.

Da se vidi kad se ima.

Koliko je to samo daleko od onog imanja koje smo imali mi kad smo bili klinci.

Aha! I znanje i imanje, pa ti sad vidi.

I otimalo se oko tog imanja, kao i uvek što je slučaj u nas. Ali ga je opet bilo dosta za sve.

Sad se otimaju oko nekih drugih imanja. Možeš to da pratiš čak i na tv-u.

I u svim novinama, razume se.

Pozorište više nije potrebno. To je samo za one što su umislili da su fini.

Ovi drugi čak nisu ni umislili da su fini.

Pa, eto, više niko i ne ide u pozorište. Ali vole male privatne predstave.

Shvataš sad?

Imam napad panike. Fobija. Čoveče, nisam imala pojma da to tako izgleda.

Ne znam ni otkud mi to odjednom.

Treba mi neki dobar lekar. Brinem, bre, za sebe.

Svega previše, a ja ništa ne nalazim. Meni sve pretrpane police prazne.

Možda mi trebaju naočare? Moguće je da ne vidim dobro.

Na sve strane ljudi oko mene viču o tome kako živeti srećnije, za koga glasati, koga optužiti, ko nije nikad ni bio kriv, da li je Kasandra trudna ili ne…

Ne čujem dobro. Oni viču, a ja čujem samo kao neko lupkanje u lim.

Pada mi na pamet jedna sintagma:

olupina duha.

Ma, ne, neću da kažem da ima veze sa tim. Uopšte ne znam zašto sam sad na to pomislila.

Ja bih stvarno da se uključim u tu polemiku velikih životnih vrednosti o kojima bruje, između ostalog, sve najnovije tv novele.

(Sapunice! Pazi samo da se ne oklizneš!)

Ali ni makac.

Možda sam naprasno ogluvonemela u dvadeset četvrtoj.

Ili mi je mozak zakrčen.

Možda je to ta klaustrofobija.

Ne rugam se. Stvarno ni ja ne znam šta mi je.

Razmagnetišem se uvek u dodiru sa stvarnošću.

Trčim napolje. Pljušti.

Čizme su mi pune vode.

Ne marim.

Osušiće se na proleće.

Brine me samo jedno.

Da li će se ikad sprati ovo blato sa obraza sveta?

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: pinterest.com