23 apr Međuvreme

Automobili su se kretali u svim pravcima, a uprkos tome, noć je okruživala sablasna tišina.

Možda bi trebalo konačno da tišina digne glas.

Možda bi mi ostavila manje prostora za reči.

Nije da ne volim reči. Naprotiv.

Nesreća je u tome što su sve u prošlom vremenu. Perfekat. Ispravnije – pluskvamperfekat – davno prošlo vreme.

Imenice ne koristim. Samo zamenice.

ONA.

I MOJA.

Ponekad moja.

Pogrešio sam. Nisam video obeležje. Ili nisam želeo da vidim. Mrzeo sam te ofucane fraze. Mrzeo sam upozorenja. Nisam je upozorio na sebe.

Nisam hteo da vidim etiketu na kojoj je krupnim slovima pisalo – PAZI, LOMLJIVO.

Bila je tužna.

Bila je.

Samo je bila.

Sada je nema. Sadašnje vreme. I buduće. Izvesna budućnost. Nisam prorok, ali znam šta me čeka. Uvek je isto.

Bila.

Moja.

Ona.

Prošlo vreme.

Kad sam otvorio oči, osetio sam da je nešto upravo napustilo moju sobu. Pogledao sam u starog koji je opet preturao po mojim knjigama.

Gde je otišla? Bila je maločas tu. Oterao si je, zar ne? Ponovo.

Pusti, samo si sanjao, rekao je.

Nasmejao sam se. Znao sam da je slagao. Ošinuo sam ga rečima:

Ne, stari, JA NE SANJAM.

Autorka: Marija Čalić

Fotografije: tumblr.com