Danima pokušavam da napišem nešto. Da završim priču. Da završim tekst. Da reči sazru. Da ja sazrim. Danima cupkam u krug oko te jedne jedine situacije, koju bih želela da promenim. Da završim. Iako je već prilično završena. Iako ja to ne želim da priznam. Iako se osećam...
– Zapali i meni jednu.- govorim molećivim glasom uz onaj “neodoljivi” pogled. – Neću, rekla si da prestaješ. I ne gledaj me tako. – otima mi cigaretu iz ruke mršteći se. – Pa prestajem. Svakog dana. Po par puta. Odgovara mi jednim “pff” kroz zube i nastvlja da...
Hodao je iskopanom stranom ulice, ne obazirući se na blato, kišu, začuđene poglede prolaznika koji vire ispod kišobrana. Kiša nije prestajala da pada već danima. Provukao je ruku kroz crnu, dve nedelje staru bradu. Trebalo bi da se obrije. I ošiša. Mrzi ga. Poslednjih dana sve...
Kaže da sam posebna. Da se ne nalazi često neko ko toliko žrtvuje za ono što voli. Da su ga oduševile neke stvari koje sam rekla. Kažem mu da se tripuje. Da sam bila pijana. Da mnogo serem kad jesam. Da ne žrtvujem ništa, sem...
- Čupaj me iz ove dosade, majke ti! - Čupaj se sama, sama si se uvukla.- nasmejala sam se. - I uvukla i navukla. Na patetiku i dosadu. Jebote, čitam o tužnim očima. Zapravo, navukla sam se na njega. - Ej, on je sve samo ne patetika. - Znam...
- Ej. - Ej. Opet, a? Kol'ko je sati? - mrmlja sanjivo. - 2. Spavaš? - Zadremao sam. Kaži, šta je sad? - mrzovoljno pita. - Imam inspiraciju. - Kakvu bre inspiraciju? - Da ti kažem da si govno. Muk. Znam da se u tih par sekundi provozao ringišpilom emocija. Počev od...
– Smeješ se. – Smejem se. – I srećna si? – Mislim da jesam. – Kako misliš? Jesi ili nisi? – Nešto između. – Kako možeš da budeš između? Ili si srećna ili nisi. – Šta si mi ti? Drug ili ljubav? – Pa ne znam. Nešto između? – Eto, tako sam i ja...
Ne kapiram suštinu, kaže on. Kad je lopta u terenu a igrač nije, to nije aut. Ne kapiram ja mnogo toga, kažem mu, ali znam da kad neko nije tu onda nije, pa mogu deset lopti da se vrte po terenu on je za mene...
Ovi dani rezervisani su za sećanja. Za čeprkanje po starim kutijama, brisanje prašine sa onih starih slika koje bude uspomene za koje sam mislila da su zaboravljene. Slike koje oživljavaju ljude za koje sam takođe verovala da su zaboravljeni. Valjda zato što dugo nisam bila...
Tata mi kaže da mi fali koordinacija u glavi. Mama kaže da kao mala nisam prestajala da brbljam. Znači, nije se mnogo toga promenilo, i dalje sam mala i i dalje brbljam. Ana kaže da mi treba ugraditi GPS. Jer se gubim. On mi kaže...