23 jan Šablon za komične završetke.

Kaže da sam posebna. Da se ne nalazi često neko ko toliko žrtvuje za ono što voli. Da su ga oduševile neke stvari koje sam rekla. Kažem mu da se tripuje. Da sam bila pijana. Da mnogo serem kad jesam. Da ne žrtvujem ništa, sem ljubavi. Misli da je to možda previše za žrtvovati. Jer je retka.

I retka i kratka, odgovaram. Pojavi se, protrese te do kostiju i puf. Nema je.
Ja osećam, ja pišem, njega zabole. Dođe mu, što kažu, iz dupeta u glavu. Uglavnom kasno. Onda kad više nije, kad više nismo. Tad mene zabole.

On je tipičan muškarac. Kako? Ne znam. Rekli su da jeste. Da kresne i baci, da zapali i ode. Meni na prvu nije delovo tipično. Možda ipak ja nisam tipična. Možda tražim previše. Kao, da prodrma i ostane. I ostane svakog dana, bude tu. Da, ja sam ona koja nije tipična za ovo instant vreme. Za ove instant veze, instant živote, među instant ljudima ja tražim nekog ko traje. Ko ume da traje. Ko nije prestravljen, ko ne beži. Puštam filmove, kaže mi. Danas su svi prestravljeni. Hrabri samo dok pričaju, dok prosipaju sranja, hrabri da smuvaju, poljube, povataju, plaše se svega što je više. Jer više može da boli. A kad boli, onda beže.
Za to treniraju celog života, za beg od svega što može da bude dobro, što može da vredi, što vredi i kad boli.

Priča, a gleda u zid, gleda kroz mene. Vrti cigaretu prstima pa premešta iz ruke u ruku. Ne znam šta izgovara, ali znam da su izgovori. Ne želim da čujem. Muka mi je od slušanja istih sranja svaki put. Postalo je dosadno, zamorno, zaglupljujiće. Postalo je sve ono što nisam htela da on bude.
Kako brzo novo postaje staro. Ali ne ono lepo staro koje vredi, više ono izlizano, iscepano i puno rupa. Kapiram da te rupe ne mogu da se popune.

Vidi da ga ne slušam, pa ustaje. Paradira po sobi, mlati rukama, i dalje priča. Posmatram ga ali ne čujem. Smejem se. Kaže da sam poludela. Nije da nisam. Pita me zašto se smejem, kažem da ne znam. Da mi je smešan on, da mi je smešno sve ovo, to koliko loše glumimo. Koliko on glumi da mu je stalo. Koliko ja glumim da nije. Smešno mi je što kontam da je dovoljna jedna reč i da će odustati od svih tih izgovora. Smešno i što kontam da ne želim da izgovorim. Da me više nije briga. Da je otupelo, i zatupelo, i da je jednostavno prošlo.

Moj ljubavni život je šablon za dobru komediju. Ironija je što komedije nikad nisam volela da gledam. Moraću da promenim žanr. Da nisam odgledala toliko filmova sa hepi endom, suzama radosnicama, belim haljinama i vilama u predgrađu… Pa, možda bi mi ovakvi krajevi mnogo bolje išli od ruke. Ne volim princeze, ali da se razumemo, ne bih imala problem da ponekad budem tretirana kao jedna. Moji krajevi su više u fazonu Pepeljuge u ponoć. Ti postaješ bundeva, ja gubim cipelicu (čitaj mozak), ali tu je kraj moje bajke. Mozak mi niko ne vrati, a bundeva završi sa nekom vevericom ili tako nekako. Svejedno, nema tu nikakve romantike. Verovatno sam u tinejdžerskoj fazi opsovala svoju vilu, polomila joj štapić ili nešto slično, pa mi zato konstantno šalje bundeve.

Elem, nakon sat vremena objašnjenja i izgovora zašto je tako kako jeste, i kako bi moglo da bude kad bih ja ovo, i kad bih ja ono, a kad ne bih sve ostalo, kulturno sam mu rekla da napusti prostoriju. Nakon smene iznenađenja, neverice, usledilo je besno ‘Ti si za psihijatra’, i tresak vratima.

Nisam ja za psihijatra. Verujem da bih i njega ubedačila. Ja sam samo za da budem sama sa sobom, da se razumem, i rešim, i objasnim i pojasnim. Sebi samoj, pa onda njemu. Pa onda i psihijatru, ako baš moram.
Kako god, opet sama. Bolja nisam. Pametnija – teško. Lepša… Pa, ako se sveže očupane obrve računaju, onda možda. Opet kraj, a opet sam to ja. Ljudi se smenjuju, šablon nikako.

Zvuk poruke. Večeras u pozorištu dobra komedija. Eh živote, komedijo. Odoh i ja u pozorište, slično se sličnom raduje…

Autorka: Biljana Bajinović

Fotografija: weheartit.com