01 dec Treba mi da se zaljubim u svaki novi dan

– Čupaj me iz ove dosade, majke ti!

– Čupaj se sama, sama si se uvukla.- nasmejala sam se.

– I uvukla i navukla. Na patetiku i dosadu. Jebote, čitam o tužnim očima. Zapravo, navukla sam se na njega.

– Ej, on je sve samo ne patetika.

– Znam da on nije, ali ljubav je patetika. Ti to stalno pričaš. Zato te kapiram kad kažeš  da ti ne treba ljubav. Od ovog trenutka se i ja izvlačim, kako znam.

– Nemoj baš da se primaš na sve što ja kažem… Rekla sam i da mi ne trebaju cigarete pa opet palim. – zaključujem dok povlačim još jedan dim.

Rekla sam i da nikad neću dozvoliti sebi da mi ne treba ljubav. A ipak sam se dovukla do nekog stadijuma gde mi nije potrebna. Gde mislim da mi nije potrebna.

Do stadijuma gde kukam u duetu sa Jokom jer nam treba momak za ljubljenje, koji se nakon poljupca neće pretvoriti u pihtijastu masu patetike. Gde po milioniti put objašnjavam njoj, a i sebi, zašto mi ljubav nije potrebna. Zato što usere sve. Zato što crpi energiju, a kad mi isisava energiju znači da to i nije ljubav.

Počinjem da ne verujem u takvu ljubav. Verujem u onu misao sekund pred san. Onu gde pomislim nešto mnogo lepo, nešto što nije nimalo ljubav, a toliko je ljubav da zaspim sa osmehom. Znaš, ljubav nije samo momak i devojka, poljubac, držanje za ruku, i sex. Ljubav je i nova knjiga. I novi prijatelj. Ljubav je i kad konačno nađem onu pesmu koju pevušim već danima, pa je pustim pred spavanje. Ljubav je kad verujem. Verujem u to da će United uvek pobediti City, i da žene stvarno mogu da vole fudbal.

Verujem u to da umem da budem normalna. Da umem da budem obična, da jesam obična. Da ću konačno prerasti tu barijeru koju sam toliko dugo gradila i prestati da ćutim. Da ću početi da se smejem, onako iskreno i glasno, kao nekad. A za osmeh mi i ne treba ljubav. Ni patetika. Za osmeh mi treba samo da pogledam sebe i skontam da to konačno jesam ja, da sam ponovo ja. Da i posle ljubavi postojim. Da i bez ljubavi postojim.

***

– Znaš, ja sam pomalo pijan i prilično nenormalan. Ali kad ustanem sutra, otrezniću se i biću normalan. Ti nisi pijana, a nisi ni normalna, i nećeš biti ni kad se probudiš. – s teškom mukom je izjavio, ljutito se mršteći i  preplićući jezikom. Čini mi se da je više bio ljut na sebe što izgovara jednu prostu rečenicu deset minuta, nego na mene i moj idiotski kez dok ga slušam.

– Baš lepo. – uzvratila sam ironično.

– Ne, nije lepo. Lepo bi bilo da ti znaš šta hoćeš, jednom u životu.

– Nije tebi problem što ja ne znam šta hoću. Problem ti je što više neću tebe.

Ja izgovorim i onda on ode.

Jer normalnim ljudima ne treba istina u 3 posle ponoći dok su pijani. Tad vole da pričaju istinu, da se sutra vade na alkohol, ali da je slušaju, nikako.

Nisam ti tad rekla da si možda u pravu. Da možda jesam nenormalna svakog jutra kad se probudim. I možda jesam emotivno osakaćena kao što si million puta ponovio. Nisam ti rekla da me problemi izjedaju jer ne pričam ni sa kim o njima. Da me guše svakog dana sve jače. Da onda kad se skenjam bez razloga ipak postoji razlog. Nisam ti rekla ni da me boli uvo zbog toga. Da se smejem u inat tim razlozima. U inat tebi. U inat toj osakaćenoj sebi. Da mi ovako nenormalnoj treba samo da se odvalim od smeha, ne od alkohola, i da ću biti okej. Da jesam okej.

Nisam ti rekla mnogo toga, a i ne želim da ti kažem. Jer mi ne trebaš ti. Jer mi ne treba ta ljubav. Treba mi ona druga ljubav. Ona kad se istrčim na kiši. Kad skupim muda da cmoknem onog stidljivog momka sa cvikerima, eto, samo zato što je presladak, i da pobegnem. Treba mi ona ljubav kada pročitam knjigu i osetim leptiriće zbog nje. Treba mi da se zaljubim u svaki novi dan. To je, bre, ljubav! I to je sva ljubav koja mi je trenutno potrebna.

Autorka: Biljana Bajinović

Fotografija: weheartit.com