18 maj Tatine „perse” i recept za sreću

– Zapali i meni jednu.- govorim molećivim glasom uz onaj “neodoljivi” pogled.

– Neću, rekla si da prestaješ. I ne gledaj me tako. – otima mi cigaretu iz ruke mršteći se.

– Pa prestajem. Svakog dana. Po par puta.

Odgovara mi jednim “pff” kroz zube i nastvlja da pilji negde u zid.

– Šta je? Što si smoren? Opet neke pause, a?

– Sad više nije pauza. Sad smo gotovi. Ne čujemo se i to…

– Javiće se, bre…

– Ma ne znam ni da l’ hoću da se javi. Smorilo. Uvek ista priča, i normalno, ja ispadam kriv… Ništa novo.

– Opet si patetičan.

– Opet si debil. Baš umeš da utešiš čoveka.

– Ne treba tebi da te neko teši. Treba ti par piva i neka kul svirka da se izludujemo. Možda upoznaš neku normalnu curu tamo, da se ne kačiš više za ove tatine princezice. Isprale su ti mozak.

– Ti nisi tatina princezica, pa mi ispiraš mozak svakog dana.

– Ne, ja sam tatina “persa”.

A perse vole da ljudima kidaju živce, da im dosađuju i da se svađaju. Da piju pivo i jedu kokice sa čilijem. Da idu na svirke i gledaju utakmice. Princezice vole skupe restorane i diskoteke. Persama je dovoljan zidić na keju, ili neki mali kafić sa velikim tv-om da mogu da gledaju utakmicu. I da United pobedi. I da imaju plazma šejk kad im se ne pije pivo.

– Znači, to je tvoj recept za sreću? Nađem persu i kupim kokice, odvedem je na utakmicu ili na zidić.

– Recept za sreću. Nije to baš jednostavno. Znaš, te perse su izumiruća vrsta, ne možeš da ih nađeš na svakom ćošku.

Mada su najčešće ispred nekog izloga knjižare. Ili na keju, sa knjigom u rukama. Na zidiću ili stepeniku, drugom od vode. Ne na klupi, klupe su za dame. Uglavnom nose starke i imaju čupavu kosu. I okružene su isto čupavim, nasmejanim ljudima, oni ih inspirišu. I pišu. Pišu recepte za sreću, i recepte za ljubav. Kojih se nikad ne pridržavaju. Jer su previše svojeglave da bi išle po pravilima. Pa čak i onim koja same napišu.

A opet, ako ponekad i ispoštuju pravila, možda se ispostavi da recept nije bio dobar. Pa ispadne onako kao ona moja prva paradajz čorbica. Ispadne bućkuriš.

‒ A znaš, ponekad i nije do recepta.- govorim sad i ja piljeći u zid. – Ponekad sam moraš da promeniš sastojke. Nešto dodaš, nešto oduzmeš. Nađeš pravu meru.

– Nikad nisam kuvao dobro.

– Čak ti je i ova kafa odvratna.

– I ti si odvratna.

– Znam. Znaš li šta je pravi recept za sreću?

– Šta?

– Kikotanje.

– Kikotanje?

– Da.

– Ti se drogiraš.

Da, kikotanje, kažem mu. Kao kad mi podvališ telefon da pričam sa ludom komšinicom i ubeđujem je da joj plafon neće pasti na glavu zato što smo pojačali tu “narkomansku”  muziku. I onda se kikoćeš, jer si mi smestio. Gleda me začuđeno, i znam da stvarno misli da sam luda, ali znam i da me voli takvu.

– Kikoći se, bre, i životu, i ljubavi – nastavljam, – Podvali im, kad misle da su podvalili tebi. Ljubav ti da princezicu, ti nađeš mangupa, život ti servira vruću limunadu, ti vratiš konobara po hladno pivo. Ili plazma šejk. I kikoćeš se. Jer ti je lepo. Jer radiš onako kako ti voliš, ne kako ti se diktira. Obojiš život u kikotanje, i bude ti kul. Eto, to je recept za sreću. A sad daj da zapalim još jednu, pa prestajem.

Autorka: Biljana Bajinović

Fotografije: favim.com