18 mar Tako, znači, izgleda očaj

Hodao je iskopanom stranom ulice, ne obazirući se na blato, kišu, začuđene poglede prolaznika koji vire ispod kišobrana. Kiša nije prestajala da pada već danima. Provukao je ruku kroz crnu, dve nedelje staru bradu. Trebalo bi da se obrije. I ošiša. Mrzi ga.

Poslednjih dana sve ga mrzi i sve mrzi.

Mrzi kišu.

Mrzi kišobrane.

Izgubio je šešir.

Možda ga i nije izgubio, seća se da ga je ona mala u kariranoj košulji isprobavala ispred ogledala.

Nabacivala mu se cele večeri. Vinjak je bio zanimljiviji od njenih priča o stilu osamdesetih i novokomponovanoj muzici. Izlizane teme, klišei… Sve već viđeno, sve postaju iste. Imala je tetovažu munje iznad dupeta. Onako, kao ožiljak na čelu Harija Potera. Uhvatio  je za dupe i zamislio štrebera sa naočarima. Odgurnuo ju je i nasuo sebi još jedan vinjak. Jebene klinke. Mrzi vinjak. Ne seća se ostatka večeri. Kada se probudio nije bilo ni tetovaže ni šešira.

Praznina svakodnevnice pravila mu je haos u glavi. Nije znao gde je pošao, ali skreće u dobro poznatu ulicu i nogom otvara sveže prefarbana vrata. Iza vrata poluprazna, mračna prostorija, par stolova i šank.

Seda za šank i naručuje vinjak.

Mrzi vinjak.

Gleda u sliku žene na zidu. Podseća na nju.

Povraća mu se.

– Daj otvori neki prozor! – dovikuje konobaru.

– Otvoren je. Nije te bilo sinoć. ‒ odgovara mu.

Ćutao je.

– Gde si bio? Bila je dobra žurka.

Konobar je komentarisao dalje, prelazeći suvom krpom po ovlaš opranim čašama.

– Bila je i ona mala, tršava.

– Je l’ nosila šešir?

-Jeste. Pitala me za tebe. Gde si bio?

Gledao je u čašu i ćutao. Ispio još jedan gutljaj, tresnuo čašom o sto i glasno frknuo.

– Sipaj.

– Opet vinjak? Daj, zajebi, jutro je. Hoćeš kiselu, kafu, nešto?

– Ne, hoću vinjak. Sipaj.

– Neću. Je l’ si okej? Gde si bio sinoć?

Izvukao je novčanicu iz džepa, stavio je na sto i krenuo ka vratima.

– Daj, vrati se, jebote, sipaću ti jebeni vinjak!

– Ćao, Maks. Čujemo se.

Pustio je vrata da se sama i uz tresak zatvore.

Opet na ulici. Neki novi gnev prkosi onom starom. Onda se sudaraju i prave eksploziju u glavi. Nedovršene misli, očaj, učmalost koja ga svakim korakom sve više obuzima. Gura se kroz masu ljudi. Masu licimerja, masu prodanih i izgubljenih, masu nedoraslih. Nagon za bežanjem ga pritiska a sve se više stapa sa sumornim licima u masi. Gospođa sa šeširom prolazi pored njega i zakačinje ga ručnom torbom. Ispada mu paklica cigareta. Saginje se da ih pokupi gledajući pritom u gospođu kako se udaljava. Šešir. Hoće svoj šešir. Gde beše živi ona mala…

Probudi se tako u nekoj nepoznatoj sobi. Ne zna kako je, ni zašto dospeo tu. Vidi prazne flaše vinjaka i svoj šešir na njenoj glavi. Znači, došao je po šešir. A sad su i šešir i on u njenom krevetu. Udiše vonj trulog nameštaja oko sebe, ustajali vazduh pomešan sa dimom cigarete koju je zapalio, čini mu se, i pre nego što je otvorio oči. I njen dah smrdi na alkohol. Seda na krevet i posmatra malu sa šeširom. Kada je zagleda sada, malo bolje, malo trezniji, deluje tako jeftino. Tako jeftino, tako prazno, dok leži gola, donekle prekrivena čaršavom, samo sa tim šeširom nakrivljenim preko lica. Lepa je. Ali je mlada, i već potrošena. On, na primer, nije mlad. I zato želi da se promeni. Ali konta da nisu sve promene dobre. Starenje. Starenje je, na primer, promena koja nije dobra.

Navlači odeću na sebe, uzima svoj šešir i tiho se iskrada iz stana.

Oseća se umorno.

Matoro za ovakve avanturice.

Matoro, to je ključna reč.

Seda na klupu par ulica dalje. Samo da razmisli, da na trenutak zaustavi sve.

On će vas pozvati i ništa, niko

neće vas sprečiti da sednete pored njega.

Onda će vas on gledati i smešiti se

A vi ćete strašno patiti.

Čovek će nastaviti da se smeši,

I vi ćete se smešiti istim osmehom

Jasno

Što se više smešite više ćete patiti

Bezglasno

Što više patite više ćete se smešiti

Užasno.

I ostaćete tu

Sleđeni na klupi

Sa osmehom tupim.

Njena omiljena pesma. Da, i on ima jednu nju. Zapravo, imao je. Jednu nju uz koju nije bio star. I uz koju se nije bojao promena. Tako, znači, izgleda očaj. To je htela da ga nauči. To je sve vreme pokušavala. Tupi osmeh, tupi osećaji, tupa bol u glavi, od vinjaka ili od nje.

Mrzi vinjak.

Nju ne mrzi.

Možda je ipak i mrzi.

Nije siguran.

Pogledom crta njene obline po sivom betonu zgrade. Uvojke duge crvene kose koji padaju preko istaknutih jagodica, uokviruju njen prezriv osmeh i mio pogled. Taj spoj besa i nežnosti, divlje lepote koju ni u jednoj posle nje nije mogao da pronađe. Njoj ni godine nisu mogle ništa. Ne, ne može da je nacrta. Sada je previše mutna, previše daleka. Previše ga boli.

Udiše smog iz vazduha zajedno sa dimom još jedne cigarete. Mnogo puši. Stalno ga je kritikovala da mnogo puši. Nije uradio ništa da to promeni. Verovatno ne bi ni sad.

Pokušava opet da je nacrta. Ovog puta njen pogled dok se svađa sa njim, dok ga seče i pogledom i rečima. Kao da pokušava da nacrta vatru. Onda onaj njen pogled dok je pribija uza zid. Dok je gasi i raspaljuje rukama, usnama, šaputanjem.

Nedostaje mu. Vratio bi je.

Ponekad.

Ponekad ne bi.

Ustaje sa klupe i nastavlja dalje. Prekoputa vidi poštu. Par dana ranije stigla mu je pošiljka. Bez imena i adrese pošiljaoca. Samo flaša vinjaka. I poruka sa dve reči.

Vinjak. Zajedno su ga pili. To je bio prvi zvaničan dejt, onda kada su rešili da od kombinacije izgrade nešto više. Nakon pola sata šetnje odustali su od kafića i otišli kod njega. Do te večeri zavlačili su se po jeftinim hotelskim sobama. Odlučio je da popusti kočnice sa njom, da joj otkrije neki deo sebe. Sitnim koracima, naravno. Prvo ju je doveo u svoj stan. Odmah je spazila pisaću mašinu. Jedan list i samo jednu otkucanu reč na njemu: starim.

– Šta ti znači ovo? ‒ pitala ga je.

– Svakog jutra otkucam po jednu reč. Reč o kojoj razmišljam tokom dana.

– Razmišljaš o starenju?

– Pa, i nisam više tako mlad, je l’?

– Plaši te to?

– Ne, lepo mi stoje sede. ‒ nasmejao se.

– Zašto onda razmišljaš o tome?

– To je deo mene, nešto što mi se dešava. Ne plaši me, ali tu je, prisutno je.

Klimnula je glavom i okrenula se ka mašini. Ubacila novi papir i otkucala: promena.

– Evo teme za sutra. – rekla je – Nešto čega se plašiš.

Nasmejao se i povukao je sa stolice.

– Ne plašim se promene. Plašim se tebe. – šapuće joj.

– Zašto mene?

– Jer ćeš otići.

– Kako znaš?

– Znam.

– A ako grešiš?

– Voleo bih.

– Videćeš.

I video je. Video je da je bio u pravu. Svejedno, bila je to sjajna noć. Zapamtio je svaki detalj te večeri, i svaki detalj svih onih večeri posle. Večeri uz isti taj prokleti vinjak, ona kao da je išla uz vinjak, bilo je uzmi sve ili ništa. Nikad joj nije rekao koliko ne voli da ga pije.

Nikad joj nije rekao mnoge stvari.

Nikad joj i neće reći.

Satima je koračao po mokrom asfaltu. Nije se plašio promene, ni starenja. Danas ga je plašilo nešto sasvim drugo. Plašilo ga je što promene nema. Možda zbog ovih dana koji su tako ličili na nju. Jesen, ona je bila jesen. Crvena, hladna, ćudljiva.

Plašilo ga je što se ništa, apsolutno ništa nije promenilo, iako ona više nije tu. Mesta su ista, ljudi su isti. On je isti. A nije želeo da bude tako. Promena, promena bi bila dokaz da je ona bila tu. Da je dotakla suštinu u njemu. Da ga je pomerila iz mrtve tačke. Da je sve bila stvarnost.

Promena bi bila dokaz da on nije osakaćen prošlošću.

Ali, promene nema.

Ona nije tu.

Ništa se nije promenilo.

Čak ga i ne boli.

Bol ne znači ništa, ne dokazuje ništa.

Ne dokazuje veličinu izgubljenog.

Možda zapravo i nije izgubio ništa.

Možda je ona bila ništa.

Posle više od sata hoda po kiši stiže do vidikovca iznad grada. Širi ruke i udiše vazduh. Već je mrak. Udiše spokoj. Ima grad pod nogama. Zamišlja kako je ona njena noć bila ista ovakva. Zamišlja je u nekom od onih visokih solitera, iza nekog od onih sićušnih prozora. Kako je tamo negde udisala isti vazduh. Posmatrala kišu. Pila svoj prokleti vinjak. I tamo  je negde, u jednom od tih solitera, iza nekog od tih sićušnih prozora, shvatila da alkohol više ne može da ućutka njene demone. Čak ni da ih utiša. Shvatila je da se sa svakim mamurlukom bude sve razjareniji i jači. Tada je donela odluku.

Odluku da joj je dosta borbe sa demonima.

Da joj je dosta privida promena.

Da, vreme je da pobegne.

Sapliće se o praznu flašu od vinjaka koju je ostavio tu neke od prethodnih noći. Kiša je natopila etiketu koja počinje da lagano klizi niz staklo i cepa se. Jednim pokretom ruke grabi flašu. Na trenutak je vidi pred sobom, svu u izmaglici i s izvinjavajućim pogledom nad umornim osmehom. Okleva trenutak, a potom baca praznu flašu ka njoj. Sluša lomljavu stakla o kamenje. Kao da sluša lomljavu svojih kostiju, celog svog tela, svojih misli. Isti osećaj  kao i onda kad je otvorio pošiljku i video prokleti vinjak. Drži u rukama taj vinjak iz pošiljke, načet, koji je ona pila. Skida otvarač i dodiruje usnama grlić flaše, potežući dugačak gutljaj. U grlu i utrobi oseća slatkast i opor ukus koji mu stvara mučninu. Isto kao i dve reči u poruci zalepljenoj za flašu.

To volim te, tako tipično za nju.

I konačno dozvoljava sebi da ga boli.

Tako netipično za njega.

– Mrzim te! – prosipa se urlik kroz noć.

A zatim se naglo okreće i odlazi.

I ne nosi vinjak sa sobom.

Da, vreme je za promenu.

Autorka: Biljana Bajinović

Fotografija: Nikola Jovanović (Zentropija)