Puštanje

Ovi dani rezervisani su za sećanja. Za čeprkanje po starim kutijama, brisanje prašine sa onih starih slika koje bude uspomene za koje sam mislila da su zaboravljene. Slike koje oživljavaju ljude za koje sam takođe verovala da su zaboravljeni. Valjda zato što dugo nisam bila kući. A ‘kući’ znači ljubav. I ‘kući’ znači uspomene. ‘Kući’ je nekad značilo i drugarstvo. Izlasci, kafenisanje, tračarenje, poneko pivo, i ja u ulozi kvazi domaćice pravim ‘Mimozu’. Smeh i maratoni filmova, društvenih igrica… To značenje je otputovalo sa prvim koferom nas koji smo otišli. Mnogi smo se vratili, ali drugarstvo nije. ‘Kući’ više nema drugara, bar ne onih pravih. Više nema kafenisanja. Nema gledanja filmova, nema smeha i zadirkivanja, nema iskrenosti i podrške. Samo poneki poziv s vremena na vreme, poneka razmenjena SMS poruka. I tišina. Jer, koliko se god puta mi vratili, ti su koferi davno otišli bez namere da se vrate.

‘Kući’ je nekad značilo Ti. A ti si nekad značio ljubav. Ljubav su nekad bile plave oči. I prćasti nos. I kad se ušuškam uz tebe, pa sve što do tad nije imalo, dobije smisao. I svet postane nekako sigurniji. Šareniji. I topliji, bar na minut. Bar dok šuškamo.

Ljubav je bila kad na minus dvadeset krenemo do ‘Che-a’ na čaj, a završimo ispijajući ledeno pivo. Da nam se izjednači temperatura.

Ljubav je bila kad me po istoj toj temperaturi i vejavici vučeš do knjižare i kupiš mi veliku roze ukoričenu svesku, kao podstrek da počnem da spremam ispit. Nema veze što ne volim roze, volim tu svesku. I dve hemijske od 10 dinara. Crvenu i crnu. Tom crnom sam pisala na prvom kolokvijumu, i zamisli, položila sam ga. Prestala je da radi u proleće. Otprilike kad i mi. Onda kad se sve budi, mi smo se ugasili.

pustanjeblacksheep.rs

Ljubav je bila i ona ruta od tvoje zgrade do jezerceta. Kad se posvađamo jer ja hoću sladoled na kuglu a ti na štapić. I što mi ne puštaš ruku ni onda kad ne prestajem da zvocam, samo me stisneš jače.

Kad mi doneseš kinder. Ili ružu. Pa, iako ne volim cveće, volim tebe zbog toga. Kad ti pravim pomfrit za moj rođendan. Kad kupimo dva kilograma pomorandži i smažemo ih za jedno popodne. Kad jedemo tost iz “Kluzo-a”. Ili podelimo palačinku.

Kad ti pričam o kognitivnom razvoju a ti se praviš da me slušaš. Kad mi pričaš o nekakvim kablama i osiguračima… A ja se pravim da te razumem.

Ljubav je kad me zagrliš, onako najjače, da ceo svet stane dok me ne pustiš. Ne znaš da je moj svet zapravo stao onda kad me jesi pustio.

Nisam pisala o tebi. Ni pričala o tebi. Teško je kad bol nadjača reči. Olovka je sada moje koplje. I imam najjači štit da se odbranim od tebe. Vreme. A čak je i vremenu trebalo vremena da stane uz mene kroz ovu bitku. I kilometri su na mojoj strani. Ti podlaci te nisu voleli od starta. Smejali su mi se u facu svaki put kad sam odlazila. Cerili se podlo svaki put kada si ti odlazio.

Gomila razbacanih papira na stolu. Šolja već hladne kafe. Prepuna pepeljara. Prepuna glava. Previše misli za jedno obično jutro. Možda ipak i nije tako obično. Možda zato što ni mi nismo obični. A imali smo tako običan kraj.

Dolasci kući, sad su samo mamine kiflice i tatini zagrljaji. Šetnja sa Ducom. Poneki jamb sa Anom, i poneka turska sa Ninom. Poneka šetnja sa samom sobom. Dolasci kući sada su preživljavanje između dosade i samoće, između spavanja i sanjarenja. Između, pozovi ga i nemoj da ga zoveš. I uvek nekako prevagne ovo drugo.

Danas konačno pišem o tebi. Danas pobeđujem svoje strahove. Danas si ceo jedan život daleko. Danas plačem kao pička i smejem se kao ludak. I dozvoljavam vremenu da pokaže zašto mi je saveznik. Puštam ga da te, zajedno sa ovim slovima, odnese.

Danas, moje ‘kući’ više nisi ti.

Autorka: Biljana Bajinović

Fotografija: favim.com

Nema komentara

Sorry, the comment form is closed at this time.