– Smejem se.

– I srećna si?

– Mislim da jesam.

– Kako misliš? Jesi ili nisi?

– Nešto između.

– Kako možeš da budeš između? Ili si srećna ili nisi.

– Šta si mi ti? Drug ili ljubav?

– Pa ne znam. Nešto između?

– Eto, tako sam i ja negde između sreće i samoće. Ponekad sam srećna što sam sama. Ponekad mi je teško. Balansiram. To je dobro.

– A ti, šta si ti meni?

– Jedna stara drama koju si davno gledao. Gledao si uz osmeh, plakao na kraju. A sad, sad se samo ponekad setiš. I pomisliš, da, bio je dobar film. Ali ne gledaš ga opet. Samo ti je drag, ništa više.

– I to je dobro?

– Dobro je.

– Osećaj nije dobar.

– Navikneš vremenom. Bude sve lakše. I na kraju zaboraviš.

– Šta zaboraviš?

– Film, osmehe, suze… Sve. Kao da i nije bilo.
…

Dođeš ispred moje zgrade sa ružom u ruci. Ljubav.

Pozoveš me ponekad, da vidiš kako sam. Drug.

Govoriš da me voliš svako jutro čim otvoriš oči. I uveče pre nego zaspiš. Ljubav.

Poljubiš me u obraz na rastanku. Srce zaigra. Ignorišeš. Ideš dalje. Drug.

Delimo kinder. Ljubav.

Udelimo jedno drugom poneko zdravo u prolazu. Iskrivljeni osmeh. Poneko dobro sam, i sve je kul. Lažem. Jer, drug…

Svi pričaju ‘proći će’. Ok, i kad prođe, niko ne kaže šta onda? Gde onda? Evo, prošlo je, i šta sad? Ništa. Ćutiš i čekaš da prođe. Šta sad da prođe? Ne znam. Navikao si da čekaš. I da prolazi. I to je dobro.

Onda slušaš muziku. Piješ pivo. Zapališ još samo jednu, i nećeš više. Prestaješ. Od sutra.
Onda prespavaš dane. Izblejiš noći uz baladice i dobru knjigu. Kažeš da ne misliš. Kažeš da ti je bolje, da prolazi, da si izlečena. Kažeš da si srećna. Ponovo se smeješ. Kažeš dobro je…. Kažeš… Lažeš. Ali, dobro je.

Onda naiđe neko drugi. Neko nov. Neko šaren, vedar, bez zavoja i flastera. I novom njemu svidiš se tako polovna. On razume. I to je dobro, razume te. Oseća te. Zna.

Onda ti zasereš. Jer ne znaš šta hoćeš, a ne znaš ni šta nećeš. Znaš samo da si zasrala. Zasrala si novog njega, i sad novi on više ne razume. I više ne oseća. Sad i novi on ima zavoje, sad je i on polovan. Pokvarila si ga, a tebe boli. I opet misliš, to je dobro. Zašto? Zato što te boli neko nov. Ne boli te više onaj prvi ON. Ne boli te TA pesma, boli neka nova pesma. Bar ti tako misliš. Ti veruješ u ‘to’.

A ‘to’ traje dve nedelje. I ‘to’ prođe, pa shvatiš da si u stvari sve vreme plakala prvog Njega. Prvi On nije prošao. Nije jer je bio pravi. A, pravi nikad ne prolaze.
I, znaš šta?
To nije dobro.