Ja kažem, da sam srećna. Da mi je lepo. Da sam opet počela sa svojim ‘lošim’ izborima, jer me to usrećuje. Pa šta. Ako izmame osmeh, i ne mogu da budu baš toliko loši.

Opet sam tu ja. Ali drugačija ja, starija, pametnija… Da li?
Opet je tu on. Isti on. Pa da, on. Kao da se ništa nije promenilo. A opet je sve drugačije.

Kaže da mu prijam. U svakom smislu. Prija mu da priča sa mnom. I da ćuti. Meni prija što se smejem sa njim. Što mogu da budem ja. Bez glume, bez objašnjenja, bez napinjanja, bez ikakvih strahova… Samo – ja. Obična. I da znam da mu prijam takva.
Prija mi ova noć. Zvezde. Cigara. Vetar. Psi koji jurcaju okolo. Glupa pesma na radiju. Prija mi on. I to što je, bar na kratko, deo moje priče.
Ima nečeg u vazduhu večeras. Nešto što opija skoro  kao njegovi poljupci. Nešto što mi mami osmeh…
Stare pesme, i novi mi.
Stara mesta, i nove uspomene.

Znam, da sve ovo ima rok trajanja.
Znam da ovo što osećam, i što mi prija, neće odmaći dalje od ove večeri.
Da će ostati tu, pod vedrim nebom letnjih noći.
Znam da ćemo i mi proći, kao što smo uvek prolazili. Znam i da ne postojimo ‘mi’. Nikad i nismo.
Ali, briga me.
Jer, sad je lepo. I ne trebaju mi razlozi, ni pojašnjenja… Dovoljno je što osećamo. Dovoljno je što se smejemo. I što ćutimo. Dovoljno je što je lepo i što smo tu.

Tišina ispisuje našu priču.
Priču bez početka, bez razrade i kraja.
Priču koja to i ne mora da ima.
Jer je dovoljno dobra i ovakva, jednostavna, spontana, obična… A ipak, dovoljno drugačija… Dovoljno da prija.