Jedna zima sa Kristinom u izvođenju uličnih svirača. Miris pečenog kestenja. Kuvano vino. Gužva. Od praznika najviše volim jelku, rusku salatu i sneg. Dobro, i poklone. Sedela sam u gradu i kroz prozor posmatrala ljude kako neprestano jure. Izgleda da nam praznici stižu. Volim što svaka godina nešto...

- Znaš, tetka, mislim da treba da se uozbiljiš. - Otkud ti sad to? - Pa ove godine puniš trideset godina. Mama kaže da je to mnogo. - A šta ti misliš? - Mislim da treba da radiš ono što voliš, da se više smeješ i da pošalješ onom...

- I to je to?! Bez objašnjenja? – upitala sam više iznervirano nego iznenađeno.       Zapalila je novu cigaretu, povukla dim i pogledala me. - Pa, rekao je da to NIJE to. To je valjda neko objašnjenje. – ravno je odgovorila. - To je sad više postalo kliše....

Negde sam pročitala da žena nikad ne zaboravlja muškarca čije oči obećavaju pakao ili raj. Njegove oči su zelene. Skoro bezobrazne kao moje. Ima akcenat koji odaje odakle dolazi. Odatle su nekako muškarci šarmantni. Ima nos koji ili mnogo laže ili obećava. To još uvek nisam utvrdila. Upoznali smo...

Postoji jedan pab u kojem samo sa tobom popijem rakiju. Tamo nas prepoznaju. Znaju šta pijemo. I misle da znaju šta smo. Postoji jedan park u kojem se uvek čekamo. I jedna klupa koja ćuti mnoge priče. Tu delimo šarene bombone. Tamo ja mislim da znam...

Postoji ta osoba koja te u prolazu zagolica. Dotakne te, a nije te čak ni dodirnula. Ona koja ima ono nešto, što probudi i ono tvoje nešto, a nije sa tobom progovorila ni dve rečenice. Samo par ukrštenih pogleda da se energije sudare i prećutno...

Pitao me je zašto pišem. Pitao me je i zašto nekad dugo ne pišem. Pročitao je svaki moj blog i nije pitao koga provlačim kroz tekstove. Sreli smo se kada mi je najmanje bilo do susreta. Mimoilazila sam se sa svima. Ali sam se sa njim sudarila. Njemu...

Dođe tako dan kada se sateraš u ćošak. Znate onaj ćošak na koji vas upozoravaju još od malih nogu. Prvo da paziš da se ne udariš u njega, potom vas tamo pošalju za kaznu ili prete istim, a malo kasnije ti kažu da ne sediš na...

Htela bih da me dodirneš. Onaj mladež ispod desne obrve. Da usnama okrzneš rupice na mojim obrazima. Da mi prstima prođeš kroz kosu. I zapleteš se u moje niti. Htela bih da me uguraš u svoje ruke. Da zagnjurim u tvoja nedra. Da prislonim uvo na...

Kada je dvadeset i pet postalo više trideset nego dvadeset? Možda matematika i ja nikada nismo bili najbollji prijatelji i možda ne znam najsjajnije logaritme i funkcije, ali znam da je zbir tebe i mene jednak najpufničastijem zagrljaju. Možda i nije, ali ljubav ne poznaje brojeve. Uostalom,...