06 maj 192 kilometra

Postoji ta osoba koja te u prolazu zagolica. Dotakne te, a nije te čak ni dodirnula. Ona koja ima ono nešto, što probudi i ono tvoje nešto, a nije sa tobom progovorila ni dve rečenice. Samo par ukrštenih pogleda da se energije sudare i prećutno kažu da su se prepoznale.

Prepoznala sam dečaka sa velikim ambicijama i snovima, ali i dovoljno avanturističkog duha i želje da to i ostvari. Dečaka koji kasni, a koji po svojoj logici nekako ipak stigne na vreme. Onog koji ume da vidi senke na zidu. Onog koji ne voli da igra, a ponovo zapleše sa tobom na ulici. Malo jer ti insistiraš, a malo zbog rakije. I uspe da odigra tri koraka, a da te ne zgazi. Bitno je da zna da te zavrti i da te uhvati kada treba da ne padneš. Dečaka koji je ozbiljan, a dovoljno blesav da izmišlja razgovore nepoznatih ljudi u kafiću zajedno sa tobom. Dečaka koji radi sa kodovima i brojkama, dok mu se prsti savršeno igraju sa žicama na gitari. I sviraju tonove koji pogode i tvoje žice.

Taj dečak ti dopusti da zagrebeš ispod kože, jer si mu majicu već odavno skinula. I ispriča ti priču o koferu. Onom koji svi imamo. Neki od nas ga ponosno zapakuju, odlože i kupe novi, neki ga sakrivaju negde na dnu ormara ili iza vrata, pa se igraju žmurke s vremena na vreme, a neki ga i dalje kotrljaju uz sebe. Svašta nešto stane u taj kofer. Neke stvari ga posebno otežaju. Sa nekima se izboriš, a neke ti lelujaju između spokoja i nemira. Dugo.

I onda se nekako nađeš na međi.

Između slobode i dečaka sa koferom.

Između želje da veruješ i straha da ne padneš.

Između izgovora da ode i razloga da se vrati. I tih 192 kilometra između tebe i njega.

– Hoću priču.

– Priču?

– Da, priču o meni.

– Ne ide to baš tako.

– Kako?

– Pa tako, ti tražiš i ja napišem. To se sama priča ispisuje, ako je pustiš da se razvija. Ali bez nekih komplikovanih zapleta. Jednostavno, ili ide ili ne ide.

– Pa je l’ naša priča ide?

– Ne znam za priču, ali mi baš lepo idemo.

Autorka: Anela Uzeirović

Fotografija: favim.com