Malo sam se možda zaljubila

Upoznali smo se pre dve godine. Ti si bio jednako istog šarmantnog osmeha. Doduše, sa deset kilograma manje. I jednim koferom više. Ja sam tada bila sa ne tako sređenim mislima. Vrcavog osmeha i haljine. I bez potrebe za vezivanjem. Ili u prevodu – emocionalno oštećena.

 

Dok sam tada ispijala svoje piće, pomislila sam kako bi veče moglo da bude zanimljivo. Da ne bude zabune, ne TAKO zanimljivo, ali neki neobavezan flert recimo. Međutim, osim kratkog neformalnog ćaskanja i neke prećutne hemije – ničeg drugog nije bilo između nas.


Godinu dana kasnije sreli smo se slučajno u zajedničkom gradu. Bio je sunčan dan. Rešila sam da ne idem taksijem do kuće, već da malo protegnem noge i prošetam ka trgu. Presekao si mi put i projurio na bicikli, jer si vidno kasnio negde. Sećam se da smo oboje bili iznenađeni, jer su nam se putevi opet ukrstili.


Kasnije te večeri, stigla je poruka od mog presretača. Osim pritajene napetosti kroz kratko dopisivanje – ni tada ničeg nije bilo između nas. Tj. bacio si neki blefirajući poziv na čaj. Ni sam u to nisi verovao. A ja nisam bila žedna za pozive upućene posle 23h. Što bi baka moje drugarice rekla, ozbiljne dame primaju pozive samo do 18h.
U međuvremenu nisam baš mnogo razmišljala o tebi. Znam, nisi ni ti o meni. Dobro, priznajem, možda jesam malo. Tu i tamo sam spontano pratila šta ti se dešava. A verujem da si i ti povremeno bio radoznao.


I onda, kao što biva u svakoj modernoj priči, društvene mreže su odigrale svoje. Neko bi rekao treća sreća. Ja kažem da su se karte posložile. Mada, možda je bilo malo i do vina. A vino uvek prija nepcu. I razveže ti misli. Ili ih oslobodi. Pa jedan virtuelni razgovor potraje čak šest sati. Nisam ni znala da muškarci mogu toliko dugo da pričaju.
Svidelo mi se kako me gledaš dok ti pričam neobavezne stvari, čak i o ljudima koje ne poznaješ. Bez ustručavanja, taktike i bez ikakve ženske potrebe da ti se dopadnem. To kako si bio miran i samouveren, a ispod toga sam osećala da je svaki tvoj nerv istovremeno i opušten i napet. Znam, zvuči ludo.


Volim i to što si bio iskren. Što nisi laskao. Što se ni ti nisi trudio da mi se dopadneš. To što smo se ogolili jedan drugome. Spontano. Bez maski, šminke i predrasuda.
Dopao mi se način na koji držiš cigaru. To kako pričaš. Kako meni pričaš. Ona leksikon pitanja. Zarazan smeh. I taj dečak u tebi. Njega obožavam.

Čudno je to kako te tako neko dodirne, a nikada te zapravo nije ni dodirnuo.


Eto, tek tako, taj isti neko ti se nenametljivo ušunja u život, polako sruši sve tvoje barijere i jednostavno se ugnezdi i bude tu. I kada ti nije dan. Pa čak i nedelja. I kada si mrgud. I kada sebi nisi najbolji. Podseti te zašto jesi.


Podseti te da je u redu biti emotivno oštećen. Da kada sa nekim deliš iste životne vrednosti taj neko će biti tu da te zagrli i kada ugleda sve tvoje ogoljene istine. Taj neko te neće ograničiti niti ukrotiti, već će ti dati potrebnu slobodu. I ne samo dati, istu će i razumeti. I biće potpuno nevažno da li je krevet raspremljen ili pasta za zube ponovo nije zatvorena. Da li su prljave čarape bačene pored kreveta ili je omiljena košulja obojena u roze zbog slučajno ubačenih crvenih čarapa.


Lepo je kada ti dođe takav neko. A dođe, svakome dođe, pre ili kasnije. Onda kada posložiš karte koje imaš. Budeš iskren prema sebi. I definišeš ono što želiš. Baš kao i taj neko. I tada, zajedno možete da napravite samo dobar špil karata.

 

P.S. Ne znam da li su nam sve karte na stolu, ali znam da jedva čekam onih 28.

 

Autorka: Anela Uzeirović

Fotografija: pinterest.com

Nema komentara

Ostavi komentar