Restart

Jedna zima sa Kristinom u izvođenju uličnih svirača.

Miris pečenog kestenja. Kuvano vino. Gužva.

Od praznika najviše volim jelku, rusku salatu i sneg. Dobro, i poklone.

Sedela sam u gradu i kroz prozor posmatrala ljude kako neprestano jure. Izgleda da nam praznici stižu.

Volim što svaka godina nešto ispiše i ostavi za sobom.

Što telo, oči i mozak pamte svaki osećaj, sliku, dodir i reč.

Proteklih 365 dana potvrdilo mi je da malo usporim tempo, da pijem vitamine i da više spavam.

Da neće stati svet ako priznam da sam umorna, da mi se nešto neće ili da ne mogu. Da se pravi ljudi tada ne ljute, već ti pošalju krofnu ili dođu i zagrle te.

Da imam veoma hrabre prijatelje. One koji su naučili da nije sramota plakati. Priznati da se plašiš. Već nastaviti da se boriš. Prigrliti sebe baš takvog kakav jesi.

Da je uzaludno trošiti vreme na posao koji ne voliš. Da se to svede na brojanje dana do vikenda, a to onda nije posao, već rasipanje energije. I tada nisi srećan. Da je inspiracija samo izgovor za lenjost. I da je talenat ništa, ako ne radiš na sebi, ako nisi uporan i ako ne napraviš prvi korak i ne pokušaš.

Da je lepo kada je sigurno. Kada te neko malo pogura. Ali da je isto tako dobro kada je i klimavo, jer se tada nateraš da sam sebe vučeš napred.

Da je važno ko ti kupuje sirup u pola noći jer kašlješ. Kome ostaviš pola parčeta torte. Ko te uvek vozi kući, jer se tako podrazumeva. Zato što je mrak i zato jer si devojčica. Ali i ko lepo ume u mraku.

Da je ljubav lepša van instagramskih načela lepote. Da treba da voliš nečiji stomak, kriv nos i nesavršen akcenat. Da te taj neko voli i bez filtera. Tvoje obline, mladeže i namrštenost.

Da umeš da kažeš hvala. Izvini. Volim te. Mrš.

I kada ti ide. I kada ti možda malo ne ide.

Da kažeš sebi dobro si. Dobar si.

I pritisneš restart.

Jer najbitnije je da ti je mirno u glavi i stomaku.

Sa ljudima koje voliš.

I sa samim sobom.

Autorka: Anela Uzeirović

Fotografija: pinterest.com

No Comments

Post A Comment