21 dec Decembarske priče

Negde sam pročitala da žena nikad ne zaboravlja muškarca čije oči obećavaju pakao ili raj.

Njegove oči su zelene. Skoro bezobrazne kao moje.

Ima akcenat koji odaje odakle dolazi. Odatle su nekako muškarci šarmantni.

Ima nos koji ili mnogo laže ili obećava. To još uvek nisam utvrdila.

Upoznali smo se, kao i u svakoj modernoj priči, u klubu.

Progovorili smo možda par rečenica kojih se ni danas ne sećam. Tražio je neki moj kontakt i ja sam mu, kao i svaka moderna devojka, dala svoju mail adresu.

Poslao je mail koji nikada nije stigao do mog sandučeta.

Našao je načina da pošalje i neke poruke koje su stigle do onog drugog inboksa.

Istopio je kilometre i doneo mi poljubac u obraz.

Nije ništa obećavao tim očima, samo me je gledao i pričao onim akcentom na koji devojke padaju.

Pričao je da je zima najlepša u Sankt Peterburgu i kako će tamo da me odvede da uživamo u snegu i magičnim belim noćima.

Rekla sam da je zima najlepša uz miris kuvanog vina, mušku majicu i onog ko ume da mi ugreje stopala.

Pričao je o najtoplijim gradovima u kojima je bio i kako jedan grad vezuje za mene.

Rekla sam mu da je najtopliji onaj grad u kojem je neko zbog kog poželiš da ostaneš.

Pričao je i da su devojke pred praznike pomalo luckaste jer veruju u magiju.

Rekla sam da su devojke satkane od magije, koju samo posebni dečaci mogu da vide i osete.

Pričao je da mi se oči menjaju kao Jadransko more, da su mutno plave kada me neko usidri, i smaragdno zelene kad zaiskre onim čudnim sjajem.

Rekla sam mu da su sve to decembarske priče koje, baš kao i oči, mogu da obećaju pakao ili raj. Setila sam se i jednih tamnih očiju koje su svašta obećavale i zbog kojih su mi oči dugo bile mutne.

Nasmejao se i rekao da je sve veoma jednostavno. Oči same govore, a na nama je da li ćemo da poverujemo i u priču koju nam pričaju.

Autorka: Anela Uzeirović

Izvor fotografije: tumblr.com