14 nov Priča za priču  

– Je l’ se sećaš kad smo pili u Tašu za moj rođendan, pa mi ti i Ivana pojele pola rođendanske čokolade na putu do doma?

– Sećam se, sutradan si me budila da doručkujem u pet popodne. A je l’ se sećaš kad smo trčale na Tašu? Kao rekreirale se?

– Sa kesama oko struka?! Ludaci!

– Ej, o tom vremenu može knjiga da se napiše!

– Pa napiši. Šta smo sve radili, niko neće poverovati da smo stvarni!

Mlata i ja nikad nismo imale problem sa student-nostalgijom. To vreme tad je toliko kvalitetno upakovano u naš smeh da je gre’ota da se raspakuje zbog razvodnjene patetike i nedosanjanih snova. Nemamo više 22 godine, ali i dalje kao i tad sanjamo. Samo s vremena na vreme prošetamo do ulice Veselog marta.

Živele smo u centru Beograda, ispod Taša, za 1500 dinara. Naša studentska ženska soba se grlila sa tramvajskom mrežom, sa Vukom s jedne i Kalemegdanom s druge strane. Obožavale smo pešačenja, noćne šetnje i pivo. Folderi sa fotografijama na kompu su naše razglednice do smeha i mladosti.

– Dobro, nismo baš toliko stare. Ja sam i dalje ona ista devojka što se na tvoj poziv izvukla iz kreveta, obukla haljinu i u ponoć sela na tramvaj do Kalemegdana da pije pivo. Samo što imam jedno 7 godina više. I jedno dete više.

– Hoćeš da ispričaš K. šta smo sve radile zajedno?

– E, pa, nisu sve priče za priču.

Nisu sve priče za priču. Bar dok ne odrastemo do istih tih snova koji se rađaju u studentskim glavama. Do kasice za put do Barselone. Do pisanja prve knjige. Do polomljenih srca. Do komercijalne balade koju preslušavamo dok nam se ne smuči. Do džogera kojim brišemo domski pod. Do desetke u indeksu. Do šestice u indeksu. Do uslova. Do blesavih ideja koje nastanu kad pošandrcaš od učenja.

– Kad se toliko volite, ja mislim da vi treba da napravite bebu! Evo nas je tri u sobi, plus vas dvoje, možemo da čuvamo bebu zajedno!

– Da, da, Mlato, baš nam treba jedna beba usred ispitnog roka!

– Ne, ali stvarno! Mi smo ionako porodica, samo nam beba fali! Evo krevetac može ovde. Ali da skloniš knjige sa police, da naređamo sve one bebeće stvari! To morate vas dvoje, od moje udaje nema vajde!

Sedam godina kasnije.

K. mi sedi u krilu dok mi Mlata priča kako ju je On zaprosio. U Berlinu. I to dvaput.

– Dvaput? – širim osmeh i zlatan zub.

– Dvaput! Dve prosidbe, dva prstena!

Smejem se široko i nemam zlatan zub. Ali znam. Sedam godina kasnije K. će da mi kaže:

– Mama, ispričaj mi ponovo kako je zaprosio u Berlinu! I to dvaput!

– E, to je priča za priču!

(Oba puta je rekla DA).

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografije: pinterest.com