26 maj Odlomci unutrašnjosti: Došla je smrt i imala je oči boje vode

Penzionisan sam nešto pre rođenja prve unuke, početkom novembra 1990.

Oslonjen na one što za mnom ostaju – iščekivao sam koliko-toliko mirnu starost: čašu vode kad iznemognem, smeh unučića u dvorištu, držanje za staračku ruku pri poseti lekaru, oslonac na čvrstim leđima mladosti dok moja saginje starost.

Al’ svako iščekivanje ima svoja. Tako sam se i našao sâm krajem 90. sa svojom, tako je ja zovem, babom u kući nadomak reke – najednom opusteloj, velikoj, a neispunjenoj. Još onda je moj jedini sin, uhvativši svoje dvoje dece za ruku, zakoračio hrabro i slepo par hiljada kilometara odavde.

Od onda mi je dvorište bilo puno jednom godišnje, a oči suza tokom cele.

Snalazili smo se ja i moja stara. Držao sam se zbog oboje. I kad me je bolela svaka kost, ništa me bolelo nije. Nije smelo. Jer je na meni starom, nasuprot iščekivanjima, sve ostalo. Kad bi se neko od nas dvoje razboleo, krili smo to od ovih naših. Tek smo u kriznom trenutku priznavali da je neko od nas u bolnici. Daleko su. Daljina je već samo po sebi dovoljno zlo; ništa nisam preko iste hteo da dodajem. Prećutao sam im mnogo toga, ponekad i ono najlepše. Naučen daljinom da ćutim, ćutao sam i kad trebalo nije, ćutao sam im da je 16. maja reka ljuto narasla. Iščašila se, izlegla, uzdigla, pohitrila, rasla k’o pod naredbom; prava, najela se snage, ide, žuri, k’o da s namerom šiba svoje korito, k’o da se s namerom izliva – i to zlom.

Imala je oči, dubok pogled nemarstva, oči site, a gladne, gladne moje njive iza kuće, oči gladne mog useva, moga znoja, mojih poslednjih kapi sange uloženih u sađenje, polivanje, okopavanje. Za ovih 70 i kusur godina me gledala tako nije. Tija mi se pred očima do skoro vila i činila milom. Srce sam nagrizao kad bi mi se slabašna prosula pred oči; samo nek ne presuši! Živu je oduvek znam – gadno je kad voda umre. Branio sam je, al’ od zagađenja nisam odbranio. Sipali su u nju šta su stigli. Plutali su niz nju grubi otisci ljudske ruke. Ni slamku nisam mojima davao da u nju bace. Voda je to, voda se ljubi dok ona ne sluša već nikog.

Divlja dok je gledam sa trošnog praga kuće. Sili se. Nabujala. Izliva se. Opkolila me je. Zamalo što vrata kuće sebi ne otvori.

Gleda me dok istrošen i sâm punim džakove peskom. Vidim joj oči i dok je okrenut leđima samo slušam. Tako samo smrt može da gleda.

Stoka cvili.

Psa mi je već pod ruku ščepala i odnela. Bogzna da seoska kuća bez psa kuća više nije.

Nastavljam. Prokopavam sebe ne bi li našao odloženu snagu. Pakujem džakove jedan na drugi. Plačem i naučen da ćutim, ćutim. Ćutim retke prolaznike što čim pre nazovu boga, tim pre beže domu.

Zar sad da me život nauči kako u pomoć pre pristiže onaj ko te ne zna no onaj ko te zna.

Mogu sâm, svejedno.

– Opkoljeni smo vodom. Samo ćuti i ne pričaj im ništa, možda i nećemo moći više išta da im ikad kažemo. Jer došla je smrt, i ima oči boje vode.

Autorka: Elena Ederlezi

Fotografije: favim.com