09 maj Posle grubih reči

Postignuti cilj ne opravdava uvek prvobitni motiv. Zato se valjda čovek oseća loše kada postigne nešto dobro, jedino tako mogu da opravdam one koji su voljeni, a tvrde da nisu srećni.

Trabunjam. Bacam misli u zid, ali mi se rikošetiraju. I želeo sam te. Kao dete neku novu i sjajnu igračku. Kao životinja otrovni cvet. Briga me je što si mogla da me ubiješ. Bolje da jesi dok si imala priliku. Takvi smo mi. Volimo da glumimo empatiju kada neko pati, a kada je srećan ignorišemo.

Sećaš se  onog dana na autoputu? Baš sam brzo vozio, zar ne? Možda je bolje da sam sleteo negde sa puta i pobio nas sve u autu. Ionako je padala kiša i niko ne zna gde smo bili. Mogli bi da pričaju kako sam poludeo, pa vas oteo i vodio u neko zezanje, pa slučajno zbog vode na putu izgubio kontrolu… I tako nas više nema. Ali pevali smo onu lepu pesmu (Delfinov let, ako se ne sećaš) pa mi je bilo žao da nas prekidam. Čuo sam zanimljivu priču. Hoćeš da je čuješ?

Dešava se na istom putu gde smo mi bili tada. Neki mlad čovek vozio je neki neverovatno brz automobil, baš kao i ja tada. Kažu da su ga u prolazu videli kako plače. Ne znam, čudno mi je da neko odlazi namerno i da pati zbog svoje odluke. Onda odjednom, tamo kod one pumpe gde smo stali kao ekskurzija, vaga je prešla na jednu stranu. Toliko je valjda i on nekoga želeo da je u njemu sve slomila. Povukao je volan naglo u desno. Svi su čuli kako probija zaštitnu ogradu i udara u drvo. Onda se auto naglo prevrnuo jednom, pa još jednom… Daleko od mesta udarca tek se zaustavio na krovu. Na kratko su začuli jauke i potrčali da mu pomognu. Onda se začuo glasan smeh. Iritantno glasan. Verovatno je i u njemu sve puklo, napokon. Kiša je počela lagano da pada, baš kao onog dana. Usporili su kada su osetili miris benzina. Začulo se blago pucketanje vatre. Smeh je bio sve glasniji i glasniji. Svi su počeli da se udaljavaju kako se vatra širila. Smeh bi prestajao samo na sekund da se nakašlje i opet bi grohotom nastavljao… Osetio se miris izgorelog mesa, a onda, odjednom, ništa se nije čulo. Odvratni miris izgorele plastike i farbe osvajao je nozdrve okupljenih ljudi. Odjek njegovog smeha se širio poljem, kao da mu je konačno pao kamen sa grudi. Al’ sudbina kurva podla, uvek ima neki svoj plan. Čak i to je preživeo. Ipak je morao na kraju da ostane sam.

Ponekad, nasmejem se glasno, toliko glasno da i ja poverujem da sam srećan. Brzo prodje sve to…

Autor: Željko Jevtić

Izvor fotografija: pinterest.com, Ljubica Ranđelović