Uspomena za dva minuta

Padala je kiša. Jedna od onih koja ostavlja gorke i masne tragove na betonu. Ona koja miriše na uspomene. Drveće je nanosilo sitne kapljice kiše na moj prozor, svaka od njih je nosila po jednu priču sa sobom. Priču o ljubavi. Priču o životu.

Probudio sam se sav u znoju. Čak se ni sna ne sećam. Bio sam nervozan i uzrujan.

Uleteo sam u kupatilo i istrčao iz njega u istom trenu. Krenuo sam ka prodavnici u kojoj radim, prodavnici čajeva. Ona je neobična, neki za nju tvrde da je magična. Ne postoji radno vreme, otvorena je dok god ljudi imaju želju da u nju provire i ispričaju zanimljivu priču uz čaj koji bi poslužio. Priče bih zapisivao i svakodnevno ih se prisećao. Pred spavanje bih odabrao jednu. Najvredniju. Na taj način sam priželjkivao svoju…

uspomene-devojka

Prodavac pamti lica, neka mu se učine dragim, a neke pokuša da zaboravi. Bez obzira, trudi se da među njima ne napravi razliku. “Ne postoji nijedan razlog zbog kojeg bi prodavac bio neljubazan”, to me je prijatelj naučio. Pokušavao sam da se pridržavam pravila.

Nije uvek bilo lako. Nagrnuli su turisti. Žele da pomirišu, dodirnu, neki i da kupe.

Od silne buke, nisam mogao da čujem ni sopstvene misli. Onda sam prestao da slušam, posmatrao sam. I zapazio.

Stojala je tako bezbrižno. Gotovo da sam mogao da osetim miris mora na njenoj kosi.

Imala je osmeh koji se ne zaboravlja. Onaj koji se pamti ceo život.

A, onda je krenula da korača ka meni. U ruci je držala dve kutije čaja od limuna.

Nisam joj naplatio, rekao sam joj da je to nagrada za osmeh koji poseduje i da nikada ne zaboravi na njega. Pogledala me je blagim pogledom i tada je neki mladić zgrabi za ruku i izgovori :” Požuri, Narin!”

Bilo je gotovo nemoguće pronaći je. Znao sam da voli čaj od limuna i da se zove Narin.

Kako bih je dozvao, prodavnicu sam naslovio njenim imenom, na kesici čaja s limunom naslikao sam njen osmeh ili sam bar pokušao da to učinim. Danima sam iščekivao takav osmeh  kod kupaca. Čak sam se zbližio sa prodavcima u okolini, ne bih li je pronašao. Opisivao sam je po sećanju i uspomeni koja se odigrala u čitava dva minuta.

No, niko o njoj ništa nije znao. Ponekad sam i ostavljao poruke pred vratima radnje, ukoliko se pojavi.

Počeo sam da pišem, postavljam sve one priče na jedno mesto. Centralno mesto je zauzimala priča o uspomeni za dva minuta. Prijatelj koji je imao izdavačku kuću, poželeo je da štampa. Knjiga je doživela neverovatan uspeh. S obzirom da sam dugovao svojoj radnji, odlučio sam da promociju, održim baš u njoj gde je i sve počelo.

Vrvelo je od ljudi, nanovo nisam mogao da čujem ni sopstvene misli, posmatrao sam po običaju.

             Ona je sedela u beloj haljini nalik anđelu. Sada sam znao da voli čaj od limuna, da se zove Narin i da voli belo, jer uvek ide u korak s anđelom.

 Autorka:  Helena Himel

Fotografije: pinterest.com

Nema komentara

Ostavi komentar