Zapravo, ova priča – ili priča slična njoj – je trebalo da bude ispričana odavno, ali sam u džepu imao više para, u glavi manje mozga, a u srcu…hronični nedostatak jeda.

Elem, dok u trenucima neoprostive dokolice budete čitali naredne redove, nemojte očekivati ništa spektakularno ili dubokoumno. Samo običnu malograđanštinu začinjenu realnom soc-treš-stripskom jezom koja čuči tu, iza ćoška. Izvlačenje eventualne pouke je krajnje neobavezno. Kao i prepoznavanje.

Svako od nas je bar jednom maštao o onoj plastičnoj idili – deca, partner, kućni ljubimac, nameštaj, kuća, auto, komšiluk, rodbina, prijatelji i posao – sve kao iz reklama i ženskih časopisa. Sve je skupo, ukusno namešteno, svi su prelepi, glanc obrijani, bez peruti i sa kezom od porcelana. Koriste čudotvornu kozmetiku, fensi kućne aparate i zdravo se hrane. Nemaju stvarnih problema. Imaju love. Uvek su politički korektni.

Zaboravite na to. Isuviše nedostižno. Pitanje je koliko je i to uopšte normalno. Treba težiti ka zlatnoj sredini, što ne znači da ne treba da perete zube, imate lepu decu i neki dinar viška.

Problem je u tome što sa našim krajem nešto debelo nije bilo u redu. Ili smo barem mi tako mislili.

                                                             X X X

Volim da knjavam pored otvorene terase, ali ujutru nemam običaj da posle buđenja izađem na vazduh. Svejedno, pošto su nam „stručni“ radnici JKP-a tog jutra na zgradu sručili kanadsku topolu od tridesetak metara, sasekavši je u korenu („sajla nam je pukla, stara je sto godina i zarđala je, hvala Bogu da niko nije poginuo“) – morao sam da vidim to čudo kada su me tako zvučno rasanili.

Zgrada se zatresla kao da je na nju pala bomba, ali i na to oguglaš, trajalo je trenutak a onda nastaviš da još malo dremaš.

Krčeći kubne metre lišća i grana mačetom, nisam posebno obraćao pažnju na svoju oštećenu terasu, polomljen prozor, komšijin prozor ( rupu u zidu koju kao da je napravilo topovsko đule ), uznemirene ljude koji se krste, plaču, psuju i histerično smeju… Ne…

Pažnju mi je privukao prozor naspram moje terase. Sale je gledao sve, sa izrazom lica nekog prekaljenog generala koji posle trijumfa očekuje novi zadatak.

Da, u zgradi preko puta moje živi Sale Specko.

Ima već trideset i kusur, ali deluje dosta mlađe. Mentalno je na nivou deteta od pet-šest godina i pati od sumanutih ideja.

Još od devedesetih tripuje da mu je ispod prozora, više sa spoljne strane, zazidan skejt (?!) i uporno se trudi da ga iskopa. Nagne se kroz prozor i kopa. Kao oruđe obično koristi drvce od sladoleda ili hemijsku olovku. Ima dve rupčage ispod prozora, razrovao je malter, a načeo je i ciglu.

Ne znam šta bi taj skejt simbolizovao, nisam ni Frojd, ni Jung, a ni Hanibal Lektor. Verovatno neku duhovnu vrednost, neku uspomenu iz detinjstva…a možda je samo lud.

Rekao sam sebi da ću mu od prve plate kupiti jedan. S druge strane, ako ikada u budućnosti, 2051. recimo, budem prolazio pored njegove zgrade koja se ruši i vidim da iz cigli, šuta i lima viri stari, prašnjavi, crvotočni skejt – verovatno ću se ubiti.

Doduše, Sale je već pokušao da me ubije, dva-tri puta, ali sam ga eskivirao. Ne zameram mu. Vijanje sa Saletom Speckom po gradu je odlično za kondiciju, a u suštini je i zabavno…iako ishod može da bude letalan.

Bio sam na nekih dvadeset metara od njegove zgrade kada me je opazio. Daleko od toga da sam spor i slabašan, ali Sale je brz kao munja i neverovatno jak, bez obzira na to što je dobar deo života proveo u jednoj sobi ne radeći ništa. Valjda mu je dovoljno to što je opičen.

Dozivao me je svojim karakterističnim glasom i trčao ka meni, povećavajući brzinu. Ni Forest Gamp ga ne bi sustigao. Spominjao je praćku „peckalicu“ – znate onu od deblje žice, sa municijom od žičica, pecka pri pogotku, a može i da istera oko. Bile su u modi kada smo bili mlađi i uspeli smo da i njemu doturimo jednu zajedno sa šakom „metaka“ jer nam je tražio. Dobro, nije se radilo bas o poklonu učinjenom čisto altruizma radi, hteli smo da vidimo šta i koga će sve da gađa po gradu, priznajem, ali…ma razumete.

Praćka je ubrzo bila konfiskovana od strane njegove keve, jer je njome terorisao nju i ćaleta po kući, a mi smo dobili prekor. Jadna žena nije shvatila da smo joj zapravo učinili uslugu davanjem praćke Saletu, jer bolje i „peckalica“ nego kačenje pekinezera na metu za pikado.

Sale se baš nameračio na mene, a ja sam se dao u pakleni beg zaobilazeći ljude koji su čekali bus. Napravio sam krug obišavši celu štampariju, vratio se na početnu tačku i spokojno prešao ulicu, nastavivši ka centru. Klasičan kružni manevar.

Onda sam ga ugledao. Gutao je pogledom noževe u izlogu radnje sa lovačkom opremom dok mu je pena išla na usta.

Nanjušio me je i druga runda je komotno mogla da počne. Šta sam drugo i mogao da očekujem, prvi krug je bio suviše lak da bi bio i poslednji.

Bežanija kroz uličicu pored Udruženja penzionera…pošta…trg…jaka košava…

Na mostu susretoh hemičarku kod koje sam imao neke šanse. Ili mi se tako činilo. Nešto mi je dobacila sa osmehom, ali je nisam čuo od vetra. Ponovila je rečenicu ali nisam mogao da joj čitam sa usana, a Sale se opasno približio. Okrenuo sam se i počeo da sprintam, a iza mene je odjekivao metalni odzvuk dobovanja njegovih stopa po čeličnom mostu. Hemičarka je ostala u čudu. Ma biće još prilika za mene i nju.

Sledeće nedelje ponovo sam se našao na nišanu Saleta Specka. Kada bi me uhvatio valjda bi me zadavio golim rukama, šta li?

Nisam imao nameru da to i otkrijem.

Subota, pijačan dan, isplaćuje se penzija, a još je i nastavna. Gomila ljudi, srednjoškolki, klinaca, penzosa. Rulja parfema i cegera.

Merkao sam tri napirlitane seljančice sa rančićima koje su mi išle u susret. Ona u sredini je imala bezobraznu facu, dubok dekolte i opasne sise. Nije imala vise od šesnaest. Par bubuljica na njenim prsima me je nekako dodatno napalilo. Zamislio sam je golu. Garantujem da bi svaki strejt muskarac u određenoj situaciji pojeo nekoga za te i takve grudi.

Sve tri su me odmerile onako provokativno, a onda u trenutku razrogačiše oči gledajući u NEŠTO sto je očigledno bilo IZA mene.

U magnovenju okrenuh glavu i žustro koraknuh napred. Sale Specko na deset metara od mene i približava se. Trčećim korakom. Bez dranja i dozivanja. Ukapirao je. Postao je taktičar.

Jebiga !!!

Posle kraće, uobičajene bežanije uvideh da nemam šansi i uđoh u burekdžinicu računajući da neće unutra.

Nisam se prevario. Zalepio se za staklo i gledao me desetak minuta, a onda je nekom nagluvom penzioneru počeo da objašnjava nešto o Bobanu, svom imaginarnom drugu, koji je kovač svetskih zavera zajedno sa Betmenom i Terminatorom.

Izgubio sam se u gomili. Biti pijačni ceger sa peršunom ili oblačak jeftinog parfema ponekad i nije tako loše.

                                                                     X X X

Sve se odigralo u sekundi. Sale se drao i naleteo na mene sa nožićem od grickalice pokušavajući da me nabode.

Istog momenta sam refleksno pokazao neverovatnu inventivnost izmislivši novu aikido – polugu, i koristeći zakone fizike sklonih nožić dalje od svojih očiju, grla i testisa.

U besu sam ga opalio pesnicom po ramenu, prilično jako, a onda dobih silovit udarac u svoje sopstveno rame od koga se glatko okrenuh za 180 stepeni.

Neka baba nam je nešto mlela na ulici, ja sam se odvukao kući držeći se za rame i brojeći zvezde, a Sale je tražio grickalicu po kanalu…

Bio je to za mene sasvim običan dan.

Reći ću vam još i ovo:

-Sale JESTE trčao za policijskim kolima i lajao. Umalo i da ih sustigne;

-Sale JESTE napao devojku sa krznom na kragni, kidajući joj jaknu i ranac uz povike „STANI LISICOO!“ „STANIII LIISIIICOOO!“

-Sale JESTE bacao sa terase kamenčine koje stoje na poklopcima kaca za kiseli kupus;

-Sale JESTE vezivao čaršave ne bi li pomoću njih pobegao kroz prozor svog stana na zadnjem spratu, čak ih je povremeno i spuštao da proveri dužinu, ali svoju nameru (srećom!) NIJE sproveo u delo jer je neko pozvao njegove roditelje koji su tada bili na groblju;

-JESTE, lomio je prekidače po zgradi, a onda je potpuno hladnokrvno oklevetao nedužnog Terminatora za isto;

-Sale voli „Alana Forda“;

-NIKO vam ne garantuje da vam dete neće biti kao Sale Specko;

Ova pesma nema početak
A ove reči su čist paradoks
Virtuelno mastilo ima miris ćilibara
Njena utroba je belja !
Magična soda je odavno popijena…

Malopređašnja morbidnost
Je privremeni hir…
Klinac iz kraja je na izbornoj listi predsedničkih
kandidata
Dopisao Paju Patka
A ja sam mentalno retardiran…