15 jul Džepovi i zubi

„Šta imaš u džepu?“ Izgovorila je  punim ustima, halapljivo mičući vilicama. Nisam isprva mogao da razaznam šta me pita, jer je humus u njenim ustima utišao i razmumlao slogove, ali sam nekako pratio obrise tih glasova i najzad razumeo. Ne čeka moj odgovor. Sedi za stolom, a mozak joj je prilepljen uz staklo televizora. Neće pomoći ni reklame. Dok se ne završi obred i poslednje slovce sa odjavne špice ne nestane, neće registrovati šta govorim, već će samo fiksirati jedno pitanje, koje će kao pokvareni gramofon ponavljati povremeno, trudeći se da intonacija bude iole zainteresovana. Kratko se znamo nas dvoje, tek nekih tridesetak godina, ali i to mi je bilo dovoljno da je upoznam.

A šta bih joj i odgovorio. Ovako kljakav. Cela desna polovina lica mi je i dalje utrnula. Povremeno proveravam da mi slučajno ne curi pljuvačka. Mumlam i neartikulišem sve glasove, pljujem i frfljam. Polovina lica mi je još zamrznuta anestetikom.

Gnoj, dušo, imam gnoj. U stvari imao sam džep pun gnoja i hiljada bakterija koje su mi izjele deo kosti. Stomatolog mi je stavio rukavicu i dobra trećina kažiprsta je uletela u rupetinu koja mi je zjapila u ustima. Hteo je da mi pokaže koliko sam izgubio čekajući i plašeći se dolaska kod njega. Do malopre sam imao zub i deo kosti i džep pun gnoja, a sada samo rupu u donjoj vilici.

„Šta imaš u džepu, dušo?“ Sada već ne znam. Uradio je kiretažu. Sastrugao sve komadiće te prljavštine i napunio mi džep nekim lekovima. A onda kada je završio, položio račun i izvršio sukciju novca iz novčanika. Tek tada kada sam mu platio i kada mi nije preostalo ništa u džepovima pantalona, pomislio sam kako je sumanuto da naš organizam štepa i kroji prostorčiće u kojima mili kal.

Praznina jednog, ispunila je drugi džep. Gnoj i cista u ustima, pritisak i bol, ispraznili su džepove od novčanica. A možda je bilo i suprotno? Možda su prazni džepovi, napunili cistu? Sada nije ni važno. Ovaj u ustima mi je zašiven, a ovaj drugi rupa bez dna.

Mlado, krvlju natopljeno, tkivo će polako, milimetar po milimetar ispunjavati ranu u ustima i za nekoliko meseci više je neće biti. Eh! Kada bih mogao da nekako i ovaj drugi tako opravim. To me tera na tužni osmeh, ali samo leva polovina lica reaguje na stimulaciju. Desna ostaje granitno tiha.

„Šta imaš u džepu, deko?“ Evo i mog sokola. On je babin, mene samo gleda kao ekspozituru. Evo i sada je oponaša. Ne razume šta se dešava u seriji, ne ume brzo da čita, a jezik mu je nerazumljiv. Ali to ga ne ometa da bez i jednog treptaja sve prati. Pitaj me šta nemam, muko dedina.  Nemam bombone, žvake ili koji dinar da kupiš sladoled.

Dok njih dvoje melju nakvašenu hranu, i dok se iz njegovih vilica proteže onaj hrskavičav, tup zvuk, isti onaj koji je krasio i mljackanje moje dece, ja imam par trenutaka da napravim inventar svojih džepova, poluanesteziranim umom. Od pre par sati, otkada sam saznao da imam jedan unutrašnji džep, počeo sam da sebe i druge ljude zamišljam kao te male opšivene vilajete. Prebiram po pameti. Merim, tražim, kopam, prekopavam, ali sve se svodi na taj zvuk njihovog disanja. Njih dvoje, majka moje dece i dete mog deteta. Hrču, halapljivo gutajući velke zalogaje, pucketaju im vilice, ne trepću gledajući omiljenu seriju. Dok ih gledam kako jedu i meni splašnjava glad. Mogu da osetim ukus u ustima, po mirisu njihovog toplog daha. Ustima umrtvljenim anestezijom, kao od betona sačinjenim. Ukus krvi i izgriženog i kauterizovanog mesa je nestao.

Vraća mi se osećaj u koži i polako se simetrija lica ponovo uspostavlja. Smejem se obema polovinama. Probuđeni iz katatonične obamrlosti, i moje lice i njih dvoje, sada sedimo zagledani jedni u druge. Njih dvoje vare i hranu i tek završen obed u kome su konzumirali jednu uzbudljivu epizodu neke serije, a ja varim ukus svoje praznine u telu i puno uspomena koje preplavljuju sve džepove svesti, ispunjene ljubavlju supruge, dece i unučadi. Trznuvši se i napokon pristigla u ovaj tren mog inventarisanja snoviđenja jednog bogatog života, pogledala me je svojim divnim, borama oivičenim, mladim očima i po prvi put upitala, očekujući odgovor: „Šta imaš u džepu, dragi? Nisam te najbolje razumela. Malo si šuškao i frfljao.“ Cikotav dečiji smeh je ispunio sobu, i ja dodah još jedan artikl svom inventaru.

„Imam tebe, ljubavi! Imam vas!“ Rekao sam, onako malo patetično, već potpuno potonuo na dno tog novootrivenog džepčića. Nisam mogao da se iskontrolišem. Njeni radari su uhvatili i registrovali tu patetiku, pa me je malo ispod oka, sa podignutom obrvom i osmehom, pogledala i rekla: „A vidi šta ima tvoj unuk u džepu.“

„E deko, vidi. Ti si jutros otišao, pa nisam mogao da ti pokažem. Ispao mi je zub!“ Stavio je svoju tanušnu ručicu u džep kratkih pantalona. Posle nekoliko trenutaka u njegovom dlanu zasijao  je zubić, kao komad nekog blještavog, beličastog platna. „Ma šta to imaš u čepu, je li, majstore?“ Oduševljeno sam prišao i stao da se divim tom deliću svog savršenog unuka.

„Sada mogu da se plazim kroz zube, vidi!“ Kao neka zverčica iz skrovišta, između zuba sastavljenih vilica, izašao je palacavi vrh, malog, roze jezika. „Nema veze izrašće novi, je li tako?“

Postoje neke neobjašnjive dubine ljudske sreće, neka dupla dna džepova, koja neretko prenabregavamo. Nisam se ni usudio da dođem do dna svog, a već sam video kako se nekom magičnom iglom zašivaju mali, u jedan veliki zajednički, gde ćemo sakriti sve tajne naših zajedničkih, nakalemljenih života. Nema tog gnoja, žuči, bola, nemaštine, strepnje ili muke, koja može ispuniti taj naš platneni kutak, kao što to može ovaj zamrznuti tren u kome se naši životi spajaju preko nešto dentina i gleđi.

„’Ajde, moji bezubi dečaci, vodim vas na sladoled. Uvek se nađe neki dinar u bakinom džepu.“

Autor: Andrija Jocić

Fotografije: favim.com