17 jul Corpus delicti

Opet se prosuo po njoj. Guma je zacvilela ispod njegovog tela, dok se umoran i znojav, prebacivao na svoj deo kreveta. Kada se opružio, sačekao je par trenutaka da mu se bilo uravnoteži i prestane da udara po kapcima, kao da se sva krv sjurila u glavu, a onda dobro uvežbanom kineziologijom uzeo vlažnu maramicu i obrisao je svu, umazanu od znoja i semena. Ležala je nepomično. Poslušno kao i uvek.

Vratio se u svoj okrajak kreveta i počeo da pretura činjenice o sebi, čije je malopređašnje ređanje na kratko morao da prekine trenutnim zadovoljenjem potrebe. Ono što je propuštao da sebi prizna su strah od vetra, i onaj vlažan ženskast miris koji ispušta kada se uplaši. Mrzeo je svoj strah jer ga je terao da se povlači u katakombe podsvesti, a što je neminovno dovodilo do novih ožiljaka na egu. Drugi izlaz bio je kada slaganjem i kalemljenjem činjenica koje su ga zadovoljavale naraste, kao nabubreli sunđer, njegova želja da se iskaže kao muškarčina. Tada bi poštujući nepisane kanone svog samozadovoljavanja posezao za svojom fiokom, u kojoj ga je ona čekala. Uzimanje ključa, hormonsko ustumaranje kada okrenut ključić od sebe da potvrdni odgovor, klizanje dobro podmazanih žlebova i miris ustajale gume.

Bila je na rasprodaji, kao i mnoge druge stvari koje je kupovao. Nikada za ljubav, ako ona i postoji, čovek ne plati toliko malo, koliko kada ga njoj vuče neiskorišćena samoća. Neumešnost u potrošnji vremena iziskuje da se za jednostavne stvari plaća i glavom, ako ne celom, bar onim što se u njoj nalazi. Uzevši je od prodavca, umotanu u crnu, pocepanu kesu za đubre, sakrio je pod krombi kaput i laganim, odmerenim koracima odveo kući, želeći da trenutak užitka odgodi dovoljno dugo da želja naraste do onih visina sa kojih se strmoglavo i veličanstveno pada.

Osećaj rasterećenja među nogama uvek ga je nagonio na razmišljanje o smrti. Ta dva stanja su bila neraskidivo povezana u njegovim neuronskim čvorištima, kao konačišta nagona. Kao ostvarenost ispraznosti. Zamišljao je da leži u kovčegu, nag, oznojen, miran i bez straha. Smrt je bila samo razuman kraj jedne potrebe. Kada bi osvežen pročišćenom krvlju, vaskrsao iz te obamrlosti, javljao se samoprekor. Užasavanje nad spajanjem tkiva i veštačkih šupljina. To bi trajalo tek nekih par trenutaka, jer se uvek mora delovati brzo da bi se uklonio bilo kakav corpus delicti, ovog iako intimnog, ipak ludila. Zabavljala ga je igra reči. Corpus – telo, njeno, vazduhom iz njegovih pluća ispunjeno, kao delicti – zločin, kopulativno prijanjanje sluzokože i lubrikovane veštačke površine. Ta moć koju je imao nad njenim telom, nije samo čisto posedovanje, već tajnovito vladanje. Njegova žrtva u svemu je bio njen smisao. Ona je bila samo telo, samo zločin. On je bio samo telo, sam zločin. Ali, zar zato nisu krivi proizvođači?

Prišao joj je, otvorio ventil na potiljačnom delu njene naduvane lobanje, i polako sačekao da se bajati vazduh iz nje razlije po sobi. Uzbuđivala bi ga pomisao kako je vodio ljubav sa kubikom vazduha, kojeg uvek ima svuda unaokolo. Sklopio je, presavio i svaki dokaz zločina, opet vratio na svoj počinak. Oprao se nad lavorom, obukao uniformu i polako izašao iz svoje sobice, smeštene u izdvojenom odeljku škole. Za koji minut će čistačice nagrnuti, pa da zajedno sačekaju prve učenike i nastavnike.

Kao i svi, i domar će jedva čekati na zadnje zvono, da se povuče u svoj vilajet i tamo opet razmišlja o sebi.

Autor: Andrija Jocić

Fotografije: favim.com