Strmoglavio si mi se u srce, na prepad i ja se samo nadam da te nije boljelo.   Koštao si me poezije. Najednom, svi su stihovi htjeli da postanu pjesma o najljepšim mramornim očima. Najednom, svi pjesnici u meni su horski ćutali, potpuno nemoćni da pronađu bilo kakve riječi.   A htjela bih, strašno bih htjela da ti napišem nešto...

Izvini   Što nisam znala kako da te volim I što sam uporno tražila druge Koji bi umjesto mene To mogli da čine   Što sam ih slijepo slušala I u mnoge neprilike te dovodila A da je sve to tvoja krivica Smatrala   Izbjegavala te Bježala od tebe I negirala Tvoje postojanje   Izvini   Što sam pokušala da od tebe napravim Nešto što...

Ulicama bi trebalo oduzeti ćoškove. Zagraditi ih. Ukloniti. Ćoškovi grebu, kada ih okrzne ruka. Oštri su. Nepregledni. Ćoškovi bole. Na njima se rastaje. Oni pamte septembre, februare, aprile. Pamte zagrljaje, stisak oko rebara. Dah pored uha, i otkucaje srca. Ćoškovi se nakoso urežu u sećanja, pa zagrebu svaki put kada ih očešeš. Zagradite ćoškove. Možda ćemo duže, biti zajedno. Jer nećemo imati gde da se rastanemo. Autorka: Dragana Marković Fotografija: Dragana Marković ...

Ne tražite u pesmama i pesnicima kako se voli. Tu odgovora nema. Sve i da ne lažu, drugi je život to. A i nisu vaša Vremena! Nije tuđa ljubav uputstvo što se dobija uz nova kola. Tuđa je, samo iskustvo Pošećerena kriška bola. Možda će pesnici nekad i reći koje je boje ljubav za njih Odgovor kako nekog da voliš, nikad ti...

Ako ikada odeš Unajmit ću advokata I tražiti starateljstvo nad našim uspomenama Sporazumno dogovoriti sa tobom da drugo lice dobiješ Platit ću najskupljeg estetskog hirurga Da kada te druga bude gledala ne vidi onog kojeg volim ja Da tuđi prsti ne unište moje otiske Na tvojim obrazima, čelu i usnama Da nakon nas ti kojeg volim...

Ja sam je pisao po vetru Prebijenih prstiju Gužvao je u suzu Ja sam je stoput ispljunuo U mehuru krvi I uvek bi se vatrometom vratila I rasprskavala po mojim Gnjilim jagodicama Oblačio u aprilske krošnje Verigao po tvrđavama Ja sam, pred njom, čelom glačao Ledenu opnu jezera Dok je ona labuđe klizila Končiće došivao u podsuknju Lažno svedočio...

Mama - neću tamo, Tamo je večnost pa štagod da bude, Mrak i hladno - a znaš da sam svetlost Iako mi je osmeh samo stalan među ljude. Mama, daj mi ruku, Okreni pogled - jer pogled ne zna da slaže; Ne želim da u tvojim očima vidim, Mama, Ne želim da čujem...

Budim te u beskraju Trepavicama ređam slike po čelu Više je nego dovoljno Ne dobijaš nebo Dobijaš me celu Povoljno Za malo šapata i flašu starog vina Možda je loše vreme Ali ne hajem Dok pesma postoji Ja postajem Tvoja poetesa Nema veze ako jutro svane Niti ako nam nije ista adresa Neke priče Nisu za svačije oči Zato toči Toči Dok ne...

Ne bežim ti. Ne ćuti mojom tišinom plava ptica u kavezu. Svi satovi raširili kazaljke; za vreme imam najlepšu reč: pesmu ždralova otpevanu juče. Ne smeši se mojim likom mesec u vodi. Samo misao što me miluje po čelu rukom, zatečena između dve jeseni, kojom se i vazduh ponosi. Oprosti mi, u ovom jednom jedinom dostupnom ti svetu, kada je obnaženi mozak bio najlepši opservatorijum za zvezde, kada je...

znam da su jutra bila bolja kada sam se budio pored tvog osmeha, da su ove noći poništavali tvoji zagrljaji, da su tvoje konstrukcije rečenica odlagale ove staklene posudice, ali nagomilala su se sva ta poništavanja i odlaganja. potisak je potisnut. ravnoteža je nepostojeća. baš kao mi baš sada. ova povremena konvulzija...