nema me bez tebene sanjam višene dišem i polako nestajempreviše pušim i premalo spavamja nisam jasamo obrisi su ostalisenka meneružna sam i prazna bez tebeumorna sam od pretvaranjada sam srećnaali kad svi oduvidim istinusvet staje i sve nestajekad od mene odlaziša onda grlim čaršavei upijam...
zašto Univerzum udesi da me zaboliš negde oko pola tri ujutru tu ispod leve dojke tamo gde je nekada bilo nešto što je umrlo onog dana kada si otišao to mesto boli na kome si ti voleo da osluškuješ melodiju koju su stvarali tvoji prsti a koža odgovarala na bockanje brade zašto me zaboliš kada shvatim da neću...
pesnik je čudan neće ti ništa govoriti o osećanjima, o tebi pre će otići i napisati pesmu, pesme o dubini tvojih očiju u kojima voli da pliva poistovetiće ih plavetnilom mora ili tečnim zlatom ili bojom lešnika ne, neće ti reći ništa o zagrljaju već će pisati o tome kao o domu, onom najdražem neće govoriti da voli...
Leti! Zmaj si. Daha ognjevita. Ne čeka te tvoja svita. Nikog nemaš, niko ne zna, pod oblakom, nad oblakom, hladno li je. I kad sretneš sebi sličnog pozdrav kratki u očima. Zmajevi se ne rojili kao jata golubova. Zmajevima...
Htela sam da ti govorim kako je ljubav velika, da polovinu kosmosa zauzme. I sve komete i planete se zgurkaju u drugoj polovini. Zbog toga nastaju galaksički ratovi. Ili da ti objasnim, koliko je snažna. Da može vetar da uhvati, zaustavi talas, ohladi vulkan....
Ja sam krv Koja se proteže i teče U mojim usijenim venama, Žilama ukrašenim svetolikim bojama, Dajući dah života, Razarajući tokovima kapilara Koja se prostire u živopisnim putevima. Vatra koja sagoreva U najčistijim česticama, Razbijajući poslednji sloj neokaljane anime Koja proždire koru atoma...
Zašto noć mora da bude drugačija? I ti moraš da budeš tuđi I ruke moraju da budu druge I miris da bude nepoznat U ovo gluvo doba kad se duboke strasti vide u očima gladnih pasa A ona te čeka Nemanja čeka...
Konačnost miluje Dok razaranje traje Reže čvrsto, bez dodira I uznemiruje katkad Kuda odlazi čovek preda mnom Kako mu zapamtiti lice U koju melodiju ga pretvoriti I kada je sebi puštati Grč - možda poslednji Širiš ruke Zahvataš vode I umivaš se Ponovo bdiš...
,,Maktub", rekla je i više nisam znao odakle potičem, koje sam vere niti koga sam voleo pre, znao sam da postoji jedan grad, jedan jezik, da postoji ona i zapisano je: Ona je moja vera i svetogrđe, ona je moje napuštanje i ponovno rađanje, ona je ornament na zidovima iza kojih sam se skrivao, ona je...
Nauči me da isplivam iz nemira koji mi dolaze, govorim iako se tresem. Ti me grliš dok tonemo u brdo emocija, svesni da odavde možemo samo da se stropoštamo dole. Ruka ti klizi po mojoj butini, dok mi objašnjavaš ljubav u kosmosu, našu tačkicu...