Zašto si otišla? Prateći tvoje užarene tragove Ostao sam pod pepelom Rasplamsalih otkucaja obogaljenog srca Zakopan. A trebalo je samo Nevino skakutati Po škripavom snjegu. I sagraditi, možda, zidove od Januara i februara. Upaliti svijeću, i to je trebalo...
Dalibor Radovanac je jedan od onih autora koji je nepravedno (ili možda sa pravom) ostao nevidljiv nekoj široj čitalačkoj publici. Rođen je 11. aprila 1972. u Bosanskoj Gradišci. Detinjstvo, odrastanje, pa sve do svoje 20 i neke, proveo u Sarajevu, a potom dolazi u Novi...
U noćima belog Meseca,bili su pijani od života, gomila mangupa Pevala je banda i tražila fiks noći u napuštenim kolibama U kojima su spavale tamnopute žene Koje su tokom dana šetale gole I pokazivale svoje telo bez stida A noću bi igrale ples meseca i pile vino Kupale se u njemu Bile...
Većinu jutara provodim gledajući kroz Musave prozore. Magloviti veo zanosno se Šepuri pred očima dok se Tanano slivam u kap što plazi po Nagriženim oknima. Sjećam se samo iskričavog pogleda U kojemu se sjatila sva poezija Srca utisnutog na praznu hartiju Blijedog i anemičnog dana. Pamtim trag posut injem i nebesko Bijelim pahuljama, i tek...
Po magistralama, od nemila do nedraga, da brže starim, a izgledam sve mlađa...
I tako trajem. Pokušavam da ne zaboravim. Pokušavam da ne pamtim. Negde uporno zapinjem. O papir. O vreme. Prošlo – koje neće doći. Buduće – koje je već iščezlo. I nismo isti. I nije da ipak ne bismo mogli. Ali nešto nas trajno definiše. Deformiše. Obrazuje. Preobražava. Satire. Genetski kod ubačen u klonirano naše nasleđe. Provalija detinjstva koju...
Sedimo Zagrljaj je neraskidiv Osećam tvoje srce Ono kuca u meni Dišem kroz tebe Sedimo Hodnici su jarko žuti Ne vidim im kraj A ti Vidiš li? Sedimo Jedino što nedostaje Je parče neba, Hladno je, Drhtim ti u naručju Sedimo Napisaću ti pismo Prijatelju moj, Reći ću ti sve Istina je jedini izlaz Sedimo Stepenice su uske Sive, Stopili smo se sa njima Osećam to Nekako je prijatno, Tiho, Ispunjeno. Sedimo Ljudi koji...
On radi mjesecima na premudrim stihovima da bi ga zvali pjesnikom...
Oči tragaju, ali jedino što vide su beli zidovi i monotono naslagane knjige. Zvuci dolaze u miru i tišini praznog prostora. Čujem kako krv teče kroz vene...
Darja je, izašavši kroz Petrinu kapiju i skrenuvši u prvu uličicu (iako je put nije vodio tamo), zastala i izula visoke potpetice, te ih ponela u rukama da bi brže išla. No uprkos tome, ona je tužno vukla noge i hodala duže no što je...