19 dec SAMOĆA

Oči tragaju, ali jedino što vide su beli zidovi i monotono naslagane knjige.

Zvuci dolaze u miru i tišini praznog prostora.

Čujem kako krv teče kroz vene… Uliva se u slepoočnice…

Čujem lupkanje, sapinjanje i tihi hod misli…

Koža oseća hladnoću…

Bezdodirno stanje…

Neka dođe san! Brzo!

Neka prođe i ovaj i sutrašnji dan.

***

Tvrde da se u samoći sve prokaže, da sve u njoj progovara.

Hladnoća.

Praznina.

Zvuci mog tela.

Ne znam zašto, ali poštovao sam samoću. Težio sam da je steknem u svoj njenoj punoći. Često sam razmišljao o Budi i Hristu. Oni su u samovanju došli do suštinske istine, dosegnuli su očišćenje, spokoj unutrašnjeg sveta. S prezirom sam osuđivao ljude koji su se plašili ovog stanja. U mojim očima oni su bili tako sitni, mali, ništavni. A ja, ja sam borio bitku sa sobom. Veliki iznad velikih. A onda je došlo Ti i dalo mi život i saznanje koliko je lepo biti sitan, mali, ništavan… Biti Čovek.

Želim ponovo da osetim korake tvog daha po mojoj koži, stisak tvojih usana, tvoj zeleni pogled. Čeznem za tvojim dodirom, za ukrštajem naših prstiju i osećajem koji me prožme kada smo jedno.

Pričaj mi…

***

U masi ljudi obasjanih šarenim svetlima kluba obuzima me ona kojoj sam nekada težio, a koje se tako silno sada plašim. Posmatram gegove i cimanja – pokušaje plesa. Ovo bivstvovanje zavarava i navodi na misao da je radost prisutna, a sve je tako bespoentno, besmisleno. Ne mogu da se prepustim, ne mogu da sa uživanjem pristupam tom kidanju dragocenog vremena, uniženju dragocenosti života.

Ovo sada i ovde nisam Ja.

Bez Tebe sam oblik bez ispunjenja – delo bez sadržine.

Budi blizu, dovrši, očoveči me! Ukini prokleto samovanje!

Navedi me da ti dam lepotu kao Petrarka Lauri, Mikelanđelo Davidu.

Inspiriši me!

***

U knjigama su laži. Uče nas neistine. U početku nije postojao samo Bog.

Ona je bila tu –

Samoća!

Sa njom sazda sve…

Nije samo religiozno učenje laž. Samoća je laž.

Sama po sebi ona ne postoji! Nikada nije bila sama. Kao što ni Bog nikada nije bio.

Ne želim božje!

Bogu božje, čoveku čovekovo!

***

Udišem poslednji dim, gasim cigaretu. Oblak sivila kreće se po sobi, pleše. Kreće se poput Tebe u mom zagrljaju – grči se, oslobađa…

Oblak se rastvara, razlaže na belilu zida i uvlači u monotono naslagane knjige.

Delo je težilo dovršenosti.

Ja sam čekao Tebe,

Moj Bože,

Moja Samoćo.

Autor: Vladimir Janković

Izvor fotografija: pinterest.com