Ostalo te je u džepovima na promrzlim jagodicama, u obrisu moga struka, u otisku prsta na klavikulama. U ulicama, iznajmljenim stanovima, na semaforima, u pjesmama skandinavskog benda. Ostalo te je među zubima kao sirovog mesa, da mi ne daš mira. Ostalo te je malo i previše u prohladnim jutrima, mračnim popodnevima i noćima u kojima su žive sjene...

Teturaš se Kroz moje misli Pa niz trepavice Preko usana do šake U kojoj te skupljam Ne dam Kao neko drevno proročanstvo Uprkos Otpornosti I mom negodovanju Obrušićeš se Kao krov usred oluje Nad mojom glavom Tako mora da bude Tako već jeste   I ne zanima te to Što nisam otporna I što ne umem da zarastem Posle svake oluje Ipak Ti se uporno Skotrljaš Letiš kroz...

  Preživjela sam te Teže nego li se mrtvi prežive Jer smrt ti ne daje nikakve nade Sa tobom živim i par kilometara daleko od mene  Preživljavanje je išlo daleko teže Preživjela sam te Jer postoje ljudi koji žive sa polovinom jetre Bez jednog plućnog krila Bez jednog bubrega Mogu i ja živjeti sa trećinom...

  „Neću da idem na tu prokletu svadbu!“, Monika je ljutito vikala, stojeći pored svoje majke, u dnevnoj sobi.“ „Ti i tata me ne možete naterati da idem na svadbu.“ Svakog trena, Monika je nameravala da odjuri u svoju sobu, zaključa vrata, na svom kasetofonu pojača muziku...

Prazan je ovaj kofer mili Ali ga vučem Kao da je od mene teži Šta misliš Možda se u njega spakovalo vreme Možda ono sa mnom beži Gore Da pokupimo odbegle balone I tvoje nedostižne snove Ako se okrenem za sobom Možda postanem kamen Možda me začara lažna umetnost Koju svojim lažima stvaraš Ne ne voliš me Samo se...

Umro si u pesmi. Na dvadesetčetvrtom stihu. Prećutno. Nisi mi najavio odlazak. Umro si u meni. I nisi se pozdravio. Zaboravio si da me zagrliš, i kažeš da se brzo vraćaš. Umro si na mom osmehu. Ukopan pod usne. Da otežaš svaki pokušaj da se nasmejem. Umro si negde. Uz nekoga. Ili sam. Svojeglavo. Sebično si oteo sebe životu. Meni si ostavio prazninu. Da...

Odbačene ponižene i rastrojene okovane lažima zagušene problemima kao najezdom teškog duvanskog dima naše duše sretoše se na peronu sa koga su, vozovi u svet sve one gladne hirovite željne promena bogate i siromašne tužne i radosne odnosili. Na dolazak istog voza danima smo čekali ne sluteći da je potrebna samo čašica dobrog iskrenog razgovora koju smo ispijali dok nismo konačno shvatili da smo se svih ovih godina na pogrešnim mestima tražili. Autor: Mario Bačlija Fotografija: weheartit.com ...

Kad prodajemo kuću, kako da znamo koliko ona vredi? U pločicama u armaturi u gredi. U slepim zidovima gde otac osedi, kad prodajemo kuću, šta zapravo u njoj vredi? Onaj ležaj u sobi, gde još vidim otisnuto telo dede, i praznu trpezariju, gde svi mrtvi sede. I stakleno oko prozora što gleda...

ako znaš, molim te, reci mi da li je do proljeća ili smo to samo mi, godinama isti, možda samo malo stariji i zreliji, pa smo, nakon prijateljstva, još jaču ljubav jedno u drugom probudili?   možda je glupo reći, ali, u tom sam trenutku shvatila nešto, a to je da ništa ne može biti slučajno i da je slučajno objašnjenje za ono što...

Kejsi je volela više od svega da nosi šešire tokom zime ili usred leta i nije želela da postane slična nekim ženama koje su prodavale svoje telo po ulici oblačeći se provokativno i na jeftine načine dozvoljavale da za njihovim oblinama uzdišu napaljeni mladići puni pohotnih pogleda. Kejsi je umela da ispod rukava dugačkog kaputa sakrije svu umetnost od koje je satkana da postane predmet rasprave u krugovima razuzdanih klinaca koji nisu mogli da...