Daljina se objašnjava našom fizičkom blizinom. Daljina je posledica naših pokušaja bliskosti. Daljina se proteže tišinom Dok te izobličenog vidim - Pogledala, neuverljivo, slučajno. Daljina je tih nekoliko ćutke koraka do kuće Kad znam za kojim te stolom ostavljam; Skrštene noge; I ruke; Gustina istanbulskih magli u kolutima dima pljuge. A, samo smo dve piksle...
Samo drhtaji usnulog oka Znaju kako se čita Jedan poljubac. Ja svojoj Poeziji nisam rekao Da njeni poljupci govore jezikom Koji je bez doma Pod vidljivim svodom. U svetu koji se izliva Iz mojih očiju, Pod nebom nekih drugačijih oblaka, Gde nerođena srca Traže svoju krv, A neraspukle misli Svoju ljušturu limfe i kostiju, Koju će naseliti strepnjom - Ja...
S koliko se suza ljubav piše? Stihovi bolni drumovima vrište. Ostaše sećanja i ništa više, Te zapis da te još uvek ištem. Ako se katkada setiš mene, Seti se i mrazeva, suza, i noći Kad studen nam sklapaše oči snene, A nebo se kezilo našoj bespomoći. S koliko se suza piše "draga", Je li...
Rekla si:,,Pomiriši me!", a udahnuo sam te, onako kako se udiše prvi dan proleća, sa kože tvoje tek beharnog cveća. Kako umivena jutarnjom rosom, tako nežna sa tvojim obrisom, ležala si u mom ramenu, i tim očima u plavom pramenu. Rekla si:,,Zagrli me!" a uz grudi, prišio sam te, onako kako iskre nebo kroje, i tvoje...
Ne volim utorke. Zbog one blok nastave, engleskog jezika. Ustajanja pre 7h. Uvek su kišni i tmurni. Kao vreme u Engleskoj. Ne volim, što su tako daleko od petka. Još smrde na ponedeljak. Nekako su uvek žuti, i tužni. A ja žutu boju ne volim. Osim ako nije boja cveta maslačka ili suncokreta. Ne volim utorke, jer odnose drage ljude. Utorak se oglušio o...
Opet sam se za tebe udala Ovaj put bez raskoši i pompe Bez uštogljenih gostiju i tašte rodbine Nije bilo ni trospratne torte Bez vela, korzeta, čipke i krinoline Bez muzike i valcera u sred okićene sale Sa dvoje nepoznatih ljudi iz hola općine Izgovorili smo brzo Kao da nemamo vremena ono odlučno...
Sve što je srce na slamku pilo Sve nevino, pa pomahnitalo Sve je to stalo u ritam, bilo O nerođenom, baš sve se znalo I svaki napor sleđen u žili I svaki krik poslat duboko Sve je to videlo sneno oko Pred kojim ceo kosmos čili I sada ćutiš, sam, u tmini I napipavaš...
Danas brišem granice, one svoje, koje najviše stežu. Brišem ih tiho, u sebi. Tamo gde su i nastale. Bez buke i nereda. Dostojanstveno. Lagano. Sa osmehom. Oslobađam se ukalupljene, nažuljane, povređene sebe. Danas se ne sputavam, i ne obuzdavam. Dišem duboko, dok ne ispunim pluća sobom. Danas se nikome i ničemu, osim sebi, ne divim. Jer samo van granica, mogu da živim. Autorka: Dragana Marković Fotografija: Dragana Marković Majica: froncla.rs ...
Šta sada kad sam morala da te pustim da sabrem oduzmem šta smo a šta je sve moglo biti sve pesme u kafani sva dokona ogovaranja analize dogovaranja Nek idu na račun tvoje ludosti na račun tvog roda muške bahatosti emotivne udaljenosti svega što je neprikladno slobodno a za šta sam se borila da bi me shvatili na račun toga što si me možda mogao voleti na račun...
Dragi, ti si flaster. Jesi, ti si ono što se stavi na srce kada se iz njega izvuče nož. Ono što zaustavi krv koja kao nabujala rijeka teče i nosi sa sobom sva lijepa sjećanja. Ti si neko ko može narediti trombocitima da sagrade branu i zatvore sve prolaze. Onaj koji me štiti od infekcije i što mi pomaže...