Kad prošetaš

Kad prošetaš – to moja mladost stane opet na noge.
Vratim se u sobu roditeljske kuće.
I nos mi je uvučen u stranice stručne literature.
Ponovo zamirišu knjige na pozajmljene.
Ponovo me majka zove da siđem.
Kad prošetaš – ja padnem sve godine. Opet. Bez popravnog roka.
I ubijem se kafom.
Kao malog me trba od previše soka – zaboli.
Gladan sam. I previše mlad za kožu koju nosim.
Kad prošetaš – to mladost moja ponovo na noge staje i ne odazivam se kad čujem tata niti mi ko više od nas nedostaje.
I svu bih decu ispisao iz naše stare škole, kad prošetaš, ponovo bih seo u klupu pored.
Samo ti i ja. Iz knjiga se čuje more.
Kad prošetaš, sve biblioteke izgore.
I nemam gde da odložim ovog lika.
Skupim se pod izdanjem današnjih novina i pravim se da čitam,
Pravim se da mi je stalo i da me je briga za druge.
Kad prošetaš, na kraju svake ulice je more.
I moja mladost ponovo na noge staje.
Mogu da istrčim do obale – a da ne zastajkujem.
Ponovo sam samo nečije dete. Majka je još među nama. Moj stari po novinama ne traži utehu da mu je bolje. Ponovo je zazvonio narandžasti fiksni i ponovo pitam tvoje:
– Da li je kod kuće Vesna?

 

Autorka: Elena Ederlezi

Fotografija: weheartit.com

No Comments

Sorry, the comment form is closed at this time.