Staje pored mene. Spušta narcise i veliku čokoladu na sto. Priznajem da mi je izmamila osmeh i da mi je u trenutku kad sam je videla malo spala temperatura. - Mama je rekla da ćeš od cveća i čokolade ozdraviti. Pustila me je da dođem, pod...
U blizini mog stana je park. U tom parku je jedna klupa. Sa njom volim da se družim kad izgubim dirigenta u sebi. Kad za sobom vučem raštimovan orkestar i šest pijanih baritona. Na njoj sam se ljubila sa jednim dečakom. Onim koji je pisao bajke....
Škola kreativnog pisanja. Resavska ulica. Negde oko 18:00 časova. Beograd. Malo mi je neugodno i malo drhtim. Sedim na zelenoj fotelji. Oko mene su glave koje su došle da me čuju. Pametne glave. Lepe glave. Načitane. Znam da će se ta neugodnost vrlo brzo pretvoriti u...
- Kako si? - Spavam, gledam loše filmove, slušam tužne pesme i jedem sladoled. - Matori, šta si ti? Bridžit Džons? Sjebana tinejdžerka? – kezim se. - Ne mogu da je izbacim iz glave. - Ti to imaš emocionalne sposobnosti? - Čekaj da ti pustim onu pesmu...
- Još da ti namažem nokte i vraćam te kući. - Neću kući, tetka! Hoću da ostanem da spavam kod tebe. - Nema spavanja, večeras idem u život! - Gde je to? Nisam bila tamo, vodi i mene! Posle pola sata nadmudrivanja, Nađa je ubedila mamu da će ostati...
Moje klasično jutro počinje u podne. Usnama stežem cigaretu, u jednoj ruci držim instant kafu, a u drugoj povodac. Dok Radoje zapišava svaku stabljiku u parku i juri sve što hoda na četiri noge, sedam na klupu. Jednim okom ga posmatram, a drugim skrolujem mrežu...
Tog jutra sam se vrtela u krug u bolničkom krugu. Može li ova rečenica da prođe kao ironija? Ukoliko može, da nastavim. Nakon uspešno savladanog kordona šalteruša i medicinskih sestara, osetila sam Kafku pod rebrima. Sedam na lepljiv pod ispred sobe 216 i čekam papir. Papir za...
Dan drugi. Sedimo pored prozora. Mali kafić na ćošku. Negde u Beogradu. - Njemu donesite produženi espreso sa mlekom, a meni ćete bokal apsinta! – osmehujem se konobarici. - Mala se šali od ranog jutra. Molim te, napravi joj čaj – pegla situaciju. Konobarica odlazi od stola, a...
- Moraš hitno da dođeš! – presekla me je Nađina mama. - Šta se dešava? - Već par dana ne ide u školu, bolesna je i neće da priča. - Slušaj, nisam pripremljena za dečje bolesti i ćuškanje u školu. Moje oblasti su bajke, ljubav, sladoled i pokretne...
Posmatra me. Posmatram ga. Razbarušena kosa, brada od tri dana, izbledeli džins, opuštenost i onda sve to zaokružite u osmeh. To je on. Strendžer. Po osmehu i opuštenosti ih osetim na kilometar. Nije bio najlepši u klubu, ali je imao osmeh koji mi je potreban. Odlučuje da priđe. Odlučujem...