
11 feb Dobro sam.
Moje klasično jutro počinje u podne. Usnama stežem cigaretu, u jednoj ruci držim instant kafu, a u drugoj povodac. Dok Radoje zapišava svaku stabljiku u parku i juri sve što hoda na četiri noge, sedam na klupu. Jednim okom ga posmatram, a drugim skrolujem mrežu po ekranu telefona.
Fotografija deteta. Sise. Puć selfi. Andrićev citat. Sise. Fotografija para koji poručuje da je najsrećniji i najposebniji na svetu. Još jedan Andrićev citat. Fotografija iz provoda sa natpisom: „Mnogo smo looodi. Teškoe! Crkni, sirotinjo! Poyy!“ I još jedne sise.
Mislim da bi čika Bukovski od navedenog napravio čistu poeziju.
Mislim da je u pravu Pesnik kad kaže da je „sjebanost moderna sida“.
Mnogo mislim.
Moj pas se svađa sa buldogom. Urlam: „Radojeeee, ostavi na miru većeg i jačeg od sebe! Poješće te za užinu!“
Šetači pasa kreću da mi se smeju. Razmišljam kako sam kera krstila pogrešno i da je trebao da se zove „Meda“ ili „Srećko“ ili nekako, nešto što poetično zvuči i kad mu tepam i kad vičem. Prilaze mi dve devojke. Jedna je kovrdžava, a druga je niska i mršava.
– Izvini, moram nešto da te pitam. Jesi li ti crna ovca… ona što piše četvrtkom?
– Jesam.
– Vidiš, rekla sam ti da je to ona što kida kako piše o muško – ženskim odnosima! – kovrdžava se osmehuje i ćuška svoju mršavu drugaricu.
– Ne poznajem te, znam samo kako pišeš i mislim da si malo patetična u poslednje vreme. Ipak, ja te volim – rekla mi je mršava, totalno smireno.
– Znam da sam postala patetična. Proći će.
– Hej, a šta se dešava sa Simpatijom? – navaljuje kovrdžava.
– Život se dešava. I to će proći.
I znate šta se stvarno desilo sa simpatijom? Neuspeh. I sad sam dobro. I opet sam se vratila sebi. Tamo gde i pripadam.
I znate li šta je caka? Da ću imati još milion simpatija sa kojima će mi biti toplo po liftovima, sobama sa velikim prozorima, štrokavim wc-ima kafića i galerijama. Milion uspeha.
I da ću imati još milion onih koji će se folirati kako nemaju pojma da im pišem. Milion onih kojima bih na keca dopustila da me izuju iz patika i zavuku ruke ispod džempera. Milion neuspeha.
I milion puta ću se vraćati sebi. I biću dobro, jer su ramena prijatelja, vreme i reka – keva (kad kažem reka, mislim na gledanje reke, ne na davljenje).
Davljenje je patetika i kliše. I konopac. I sivo nebo.
I nisam ja nikav specijalista za muško-ženske odnose. Nisam ni spisateljica ni pesnikinja. Ja sam samo dobro, što i njemu želim.
Autorka: Tijana Banović
Fotografija: favim.com
Sorry, the comment form is closed at this time.