10 mar Lepe bajke, lepo bole

U blizini mog stana je park. U tom parku je jedna klupa. Sa njom volim da se družim kad izgubim dirigenta u sebi. Kad za sobom vučem raštimovan orkestar i šest pijanih baritona.

Na njoj sam se ljubila sa jednim dečakom. Onim koji je pisao bajke. Ajde što je on pisao bajke, nego što sam mu ja poverovala da sam neki mnogo važan lik u tim redovima.

Poverovala.

U državi u kojoj ni petogodišnjaci više ne veruju u bajke.

U državi u kojoj sam crtala kevu, ćaleta i burazera veće od drveća i kuće. I oko kuće ljubičasti okean, sa ružičastim ribama. Kad sam bila petogodišnjak.

Mnogo verujem. I mnogo sam glupa.

A  lepo sam mu tada rekla: „Budeš li me zeznuo ili zavlačio, ubiću te!“

I nasam ga ubila.

Ubio je on moje leptirove u stomaku.

Lepe bajke, lepo bole.

Danas smo se sreli. Nije bolelo. Bilo mi je svejedno. I kad kažem „svejedno“, to nije ono svejedno kad si kao okej i kad glumiš ribu. Jok, bre! Još smo se i smejali. I preživeli smo.

Pita: „Sa kojom rečju bi izrimovala moje ime?“

Kažem: „Ne znam da rimujem.“

Pita: „A kad bi znala, sa kojom bi izrimovala?“

Kažem: „Kad bih znala, izrimovala bih sa kreten!“

Ali ne znam. Jer i dalje verujem. I i dalje sam mnogo glupa.

Znam da treba biti fin. O pokojnicima, kurvama i bivšim frajerima sve najbolje. To je poezija.

Posle tog susreta sam produžila do one moje klupe. Mislim da je od čamovine. Nikad je nisam pitala. Znate, ona ne voli puno da priča. Uglavnom me uči da posmatram prolaznike i da puno pišem. Danas me je učila da crtam.

I znate šta?

Okean je ljubičast i u njemu su ružičaste ribe.

Orkestar je utihnuo, a šest baritona se otreznilo.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: weheartit.com