03 mar Mapendo

Škola kreativnog pisanja. Resavska ulica. Negde oko 18:00 časova. Beograd.

Malo mi je neugodno i malo drhtim. Sedim na zelenoj fotelji. Oko mene su glave koje su došle da me čuju. Pametne glave. Lepe glave. Načitane. Znam da će se ta neugodnost vrlo brzo pretvoriti u zonu komfora. Uvek se pretvori, kad ste sa ljudima koji vole da pišu.

Pričam im o inspiraciji, o izbegavanju klišea, o tome da je važno da se suoče sa strahovima i da ih posmatraju kao potencijalne priče. Citiram Šelića i onu njegovu da je u umetnosti uvek reč o trgovini organima – da li ljudima daješ srce ili im prodaješ muda za bubrege. Da pišu o bliskim ljudima i stvarima. Da ne zaborave da se igraju. Da zapamte da dok pišu, da su anđeli, makar na pet minuta. Uostalom – igra, pisanje i ljubav su tri stvari zbog kojih se ovaj ogavni svet odavno nije raspao. Ogavni svet i moj svet.

Da će nekada umeti svoju priču da iskoriste kao oružje.

Da će nekada upucati sami sebe.

I to je okej. To je cena. Mazohizam i lepota. Uživanje i samoubistvo.

Moja govorancija je završena. Cvetni trg. Negde oko 20:00 časova. Beograd.

Vraćam se kući. Kosa se sudara sa vetrom. Osmehujem se. Kroz glavu mi prolaze reči jednog dečaka – da sam najlepša sa kosom preko lica, dok pišem. I da su mu omiljene reči one koje su ulice ispisale umesto mene. Ogoljene. Pune slenga, psovki i srca.

Kroz glavu mi prolazi dopisivanje sa jednom devojčicom koja me je pitala da li izmišljam likove za svoje tekstove. Nemam potrebu da izmišljam, samo pogledam oko sebe. I vidim ih. To su oni jaki i strastveni ljudi, koji ne žive uramljene živote. Leče se poezijom i kafanskom pesmom. Mirišu na oprani veš i čisto. Pristaju samo na poslove na koje se lože, ali ne zaboravljaju da su najviše naučili na onima koje su morali da rade. Umeju da siđu sa bine i da ostanu sami sa sobom. Umeju da kažu: neću, hoću, ne znam i da stoje iza izrečenog. Da podnesu i ponesu izrečeno. Veruju da će ih jednog dana ugrejati domaća supa iz šerpe na tufne i petoro dece.

Veruju u MAPENDO.

MAPENDO. Ne znam gde sam  pokupila tu reč, ali znam da ta reč na svahili jeziku znači večna ljubav.

Ljubav i tvoji ljudi na svakom jeziku znače isto.

Pokupi ih!

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: Stefan Tripunović

Makeup: Gordana Cvejić