04 feb Na ramenu

Tog jutra sam se vrtela u krug u bolničkom krugu. Može li ova rečenica da prođe kao ironija?

Ukoliko može, da nastavim.

Nakon uspešno savladanog kordona šalteruša i medicinskih sestara, osetila sam Kafku pod rebrima. Sedam na lepljiv pod ispred sobe 216 i čekam papir. Papir za nekog ko nije mogao da dođe. Papir koji bi trebao da obezbedi bocu sa kiseonikom.

Odrasli ljudi taj papir zovu uput. Ja ga zovem  – život i disanje.

Ironija je šta sve papir može.

Ironija je i što sam posle dužeg sedenja na onom lepljivom podu umesto papira dobila: „Dođite sutra!“

Ironija je i što sam belom mantilu objasnila da ne verujem u sutra i da će taj neko možda prestati da diše. I beli mantil je meni objasnio tako što mi je zalupio vrata.

Ironija je što se sve ovo događa u zgradi koja se zove bolnica. U zgradi koja rađa, spasava, leči i ubija Život.  U zgradi u kojoj čovek ne vredi više od trule banane.

Onda odlazim u njegov stan. Sedam na pod i spuštam mu glavu na rame. Žmurim i trudim se da zaboravim jutro. I smrad ljudi iz bolnice.

Za zaboravljanje mi je potreban samo taj spoj masnog tkiva i kostiju, kojem tepam – njegovo rame. To je ono rame koje je samo malo ispoziralo dok sam ja pisala priče. Sve ostalo su odradili moji prsti, jeftina tastatura i nadanja.

Usrano je napolju. Dosta mi je više tih stvari koje se događaju napolju.

Toplije je unutra. Na podu. Na ramenu.

Dok Bjork peva iz kompjutera. Dok peva taj mali stvor koji veruje samo u sneg i ni u šta drugo.

Dok on priča o mestima na kojima je upoznavao sebe i bio srećan.

Dok priča kako piše novi scenario za film. Scenario posle kog ću njegovo ime rimovati sa rečju genije. I pričati ljudima kako sam ga poznavala.

Kako je odlučio da se vrati sa svojim ramenom tamo odakle je i došao. U jedan grad koji nema kartonsko nebo kao ovaj ovde. U grad u kom se život dešava i van. I gde je “ van” toplo. Gde se živi život, čak i u bolnicama. Gde će biti srećan dok šparta u novim patikama kakve je oduvek želeo da ima.

I pričaću kako sam mu bila okej prijatelj.

I kako mi je bio nešto, što ne umem da završim.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: Ljiljana Božović