21 jan Tetka, to je najljubavničkija reč!

– Moraš hitno da dođeš! – presekla me je Nađina mama.

– Šta se dešava?

– Već par dana ne ide u školu, bolesna je i neće da priča.

– Slušaj, nisam pripremljena za dečje bolesti i ćuškanje u školu. Moje oblasti su bajke, ljubav, sladoled i pokretne stepenice.

– Onda je vreme da proširiš opseg svog delovanja!

Posle par sati bila sam u Nađinoj sobi. Obleću je dve babe, komšinica i keva. Okružena je čajevima, supama i kutijama od lekova. Prekrila se preko glave ćebetom i pretvara se da drema. Stvarno neće da priča ni sa kim. Razumem je.

– Nađa, što foliraš da si bolesna? – šapnula sam joj kad smo ostale same.

– Nije mi se išlo u školu.

– Znam, rano se ustaje, viđaš iste dečake, a onaj u kog si zaljubljena nikako da ti se upiše u leksikon. Još kad nastavnica krene da drvi o matematici i brojevima… Gnjavaža, čista.

– Htela sam da budem sama i da malo mislim.

– Greška, kad ti nije dobro, kevu i pola familije navučeš na vrat. O čemu si htela da misliš?

– Tetka, ja bih da se udam ove godine.

– Za udaju moraš biti punoletna.

– Puno letim.

– Ta reč nema veze sa letenjem nego sa papirima, ličnom kartom i godinama.

– To je najljubavničkija reč.

Ućutala sam. Legla sam pored Nađe i prekrila sam se njenim ćebetom preko glave. Bilo me je sramota. Od budnog deteta pored . Od uspavanog deteta u meni.

Da li sam zboravila verenički prsten od folije? I onog dečaka koji mi je grizao lokne koje mirišu na Kosili? Onog što me je zaprosio u dvorištu vrtića i nevešto prislonio usne na moje.

Jezik, miraz, škola, samoća, godine, papiri, lična karta, zabavljanje… Nismo bre, ni znali za te reči, a bilo nam je zabavno.

Onda su prošle godine. Naučila sam reči. I više mi nije zabavno.

Nije mi zabavno ni što ne umem da procenim kad ljubav postane drugarstvo, a drugarstvo ljubav. I šta ste sa nekim kad se poljubite. Onako vešto i znalački. Iskustvo, dokazivanje ili potraga?

Pomešali smo dve reči – LJUBAV I KOMPLIKOVANO. U stvari izbegavamo da nazovemo stvari pravim imenom i da pokažemo šta osećamo. Udaljavamo se kad se približimo.

Na papiru, ili bez njega.

Zagrlila sam Nađu i uzviknula:

– Nađa, hoću da okreneš svog budućeg muža i da mu kažeš da se sutra nacrta ispred zgrade! Idemo da biramo najkvalitetniju foliju za tvoj prsten. Tetka će vas venčaiti u parku! Posle toga ćemo uzjahati onu veliku ljuljašku i pričaćemo o najljubavničkijim rečima i vašem medenom mesecu.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: pinterst.com