Ako mogu da tvoji dodiri smire ovu buktinju gneva u mojoj duši, voleću te do smrti. Ako smo spojeni dlanom o dlan dok ti recitujem Tagorea, voleću te. Uspeš li da razgoropadiš ovo usahlo i izmrcvareno srce, i ovu dušu popljuvanu i ižvakanu svakojakim budalaštinama,...
Kad često upalih obraza, ispijena od gorkih i umornih suza dođeš i nasloniš glavu na moje rame. I u tom trenutku nemoći smogneš snage negde iz dubine svoga malenog bića da procediš kroz svoje bele zube poput bisera, jedva čujno i nespretno "Volim te" ,...
Nema osobe koja ga na ovom svetu usrećuje više od mene, rekao je. – Ti nisi savršena, ali ne postoji niko na ovom svetu za kog mogu da kažem ono što kažem za tebe. – Šta da kažeš? – Da te ni za koga ne bih menjao na...
Kad dođe leto, a božur cveta i sve na ulicama živi i šeta, ti kreni da živiš i dišeš kreni da uzdišeš i pišeš. Kakvo je tamo leto, da l' je tamo božur cvet'o da l' te tamo čudom nekim sretoh, piši mila, kakvo je bez nas leto. Kad dođe leto, i sve...
Oštro i strašno. Eto tako može da ti se promeni život posle jednog telefonskog poziva. Pozivi od životnog značaja mogu biti: ljubavni, posle raskida, raskid-pozivi, volim-te-pozivi, selim-se-pozivi. U ove spadaju i oni sa plasmanom na rang listama za upis na faks. U pozive od životnog značaja...
Beogradski klubovi su fantastična stvar. Ne moraš čak ni da učestvuješ, možeš da stojiš i gledaš - momke koji pokušavaju da se nabace devojkama. Devojke koje pokušavaju da ih drugi momci vide. Konobari koji krišom toče sedmo pivo. Ljude koji stoje sa strane i pričaju....
Sa desnom rukom u gipsu i osećajem da joj ništa ne ide u životu, sedela je u frizerskom salonu sat i po vremena. Nedelju dana ranije je zakazala taj termin i sada, pa… sada je već prošlo sat i po od tog zakazanog trenutka, a...
– Ti misliš da ja volim da treniram? Najviše to mrzim na svetu, ali moram! Pogledaj ove jastučiće, ovaj celulit! – devojka za susednim stolom je vatreno govorila mlatarajući rukama i opasno se mršteći. Nije bila debela, ali sam znala da je ti mali „viškovi“ neće...
Zadenuli smo za srce uzdahe od kojih ti osmeh postaje miliji nedodirljiv i beo. U šapate smo sakrili bele rade iz parka i onih livada kojih još jedino ima u našim dubinama. Jer naše daleko nije tamo gde svi oni koji nas poznaju misle, naše daleko je tu odmah iza ćoška naših trepavica. Tu iza ugla naših ramena i stopala. Odmah tu sa one strane jastuka od mojih grudi gde spavaš ti, i sa one...
Ne znam da li smo i dalje oni isti ljudi kao što smo bili ono jednom na dolaznom peronu beogradske autobuske stanice. Sećaš se? Onda kad je bila velika gužva posle prvomajskih praznika, a moj novčanik ispario iz torbe kao sapun u toploj vodi. Ja...