12 jun Ko sam ja da ti sudim?

Kad često upalih obraza, ispijena od gorkih i umornih suza dođeš i nasloniš glavu na moje rame. I u tom trenutku nemoći smogneš snage negde iz dubine svoga malenog bića da procediš kroz svoje bele zube poput bisera, jedva čujno i nespretno „Volim te“ , ja proklet, ovekovečen u našem trenutku posrtanja, privolim svoje usne u crnilo tvoje kose.

U mraku i tišini naše sobe odzvanja taj nemi poljubac samosažaljenja i ja se osećam prokleto.

Onda kad nam se sretnu te bezbojne iskrice iz očiju, a pogledi zatrepere svetlucavim sjajem tada znam – proklet sam. Baš tada dok prisustvujem svetom činu sopstvenog samouništenja znam da sam onda trebalo da postupim drugačije. U času najtežih unutrašnjih borbi kada je davno zaspali garnizon budala podigao revoluciju u meni a ja ponosno dreknuo: „Odlazi!“, shvatio sam da nemam prava da ti sudim.

Jer, ko sam ja uopšte da ti sudim?

Večita muzo moja, divne crne kose i divnih upalih obraza sa rupicom na njima i na bradi. Ko sam ja, samo jedna izgubljena umetnička duša zalutala u svet nedorečenih egocentrika nesposobnih umova i sklonih samosažaljenju. Ko sam ja, i zašto te tražim. Na pozornici. Dok sam tamo u tom limbu i oazi mašte ja te tražim, krčim put do tebe kroz one guste oblačke iznad moje glave proizašlih iz mojih imaginacija tebe. I taman kad te nađem, taman kad mi dođeš upalih obraza ispijena i umorna od gorkih suza, zbog potrage za mnom ti izblediš. Baš u onom trenutku kada se spremam da svoju ljubav ti preko usana prenesem u kosu (jer će ti valjda tako najlakše doći u glavu da te i dalje volim) ti nestaneš. Zaploviš ponovo u taj čudesni svet nastao između dveju dasaka i jedne strasti, taj idilični čudesni svet mašte. I taman kad pomislim da te nemam ti gle čuda zalutaš u pesmu, reč, stih ili naprosto jednu malu običnu pomisao pred spavanje.

I ko sam ja da ti sudim, kad sam proklet pred svim tvojim slabostima. Ubog, postiđen i ponižen pred krhkošću ovog sveta, u kome te imam kraj sebe. Tako malu, ne veću od 1.70 crnu upalih obraza ispijena i nežnu, kao cvet Natalije Ramonde, samo što ti vaskrsneš u sopstvenim suzama, naslonjena glavom na mom ramenu.

Višnja, promenio sam se.

Autor: Nemanja Tonić
Izvor fotografije: tumblr.com