Zgrčio sam se od želje da te čujem, jer bila je noć. Možda mi te je tražio alkohol, možda njena nemarna reč, zaboravljene slike u zaboravljenom folderu, neki poznat miris, iako se tvoj odavno izgubio, a možda ga nikada nisam ni znao. Zgrčio sam se od hladnoće uspomena koje mirišu na oktobar, ili je to...
Stvarno ne znam šta je to sa mojom generacijom Devojke na početku svojih dvadesetih već rađaju decu I znaju šta im preostaje A ja se samo trudim Da vikendima stignem kući Na obe noge I da bezbedno zaronim u krevet. Niko se više ne brine kuda šta vodi nesvesno su izgubljeni Mozgovi su na godišnjem...
Sanjao sam da sam kiša, vječiti stanar oblaka. I padao sam dugo, razbijajući se o tlo, hraneći zemlju. Udarao sam o prozore, slivao niz zidove. Pevao sa drvećem, tonuo kroz slivnike, dole do reke, još niže do mora, pa opet gore u visine. Začarani krug. A sve što sam želeo...
Umorio me oktobar. Opadanje lišća, kiše, pucketanje vatre koja me namjerno mami da je gledam i slušam kako pucketa. Sada je došao novembar. Još teži. Počinju jutarnje magle, hladni jesenji vjetrovi koji već najavljuju snijeg. Izvini, novembre, ali nikada mi nisi bio drag. Previše mi...
Verujem u prošle živote, jer ti si nešto što se desilo u jednom. Ti si delirijum koji traje mesecima. Ti si kraj avgusta, semafor i sunce koje ti zlati kosu onog dana kada si kročio u mene, u moj nemir, potpuno nepozvan. Ti si ono mesto na klupi...
Otišao sam da putujem. Nije mi mjesto u mjestu. Nije ni utješnim zagrljajima i beskonačnom čekanju, Ni u istim pogledima kroz prozor dok se budim. Nije čak ni u nadanju. Ne, ne. Zaista mislim da još nemam svoje mjesto. Ili ga još nisam našao. Otišao sam da ga pronađem. A vratiću se.Vjeruj mi. Kada...
München, 2001. U toj prijelaznoj fazi života, negdje između bijelog i crnog, napola žena, napola dijete, po prvi puta stojim ispred monumentalne građevine, takozvane "Führerbau", u kojoj je prije više od pola stoljeća sam Vođa zajedno s pripadnicima SS-odreda započeo s otpisom nearijevaca. Kasnije se smatralo...
Ako bih postala pauk Mogla bih se uvući u tvoju sobu Isplesti mrežu u najdaljem kutku I posmatrati te dok sanjaš Onda bih se mrežom spustila na tvoje rame I šetala po njemu Spustila se do srca i Prislonila uho Da čujem Šta sanjaš I zaspala ti na vratu Ali ujutro bi me probudilo sunce i Strah...
O meni možeš da saznaš Samo onoliko koliko zid dozvoljava Ako si ograničen u pogledu sveta Ili tup u glavi Videćeš jednu prazninu i veliko ništa. Obično crnilo. Ali ako umeš da zastaneš, Zagledaš se i samo malo razmisliš Shvatićeš da mi je drago što sam drugačiji. O meni možeš da saznaš mnogo samo ako...
Ona spava na mom ramenu. Razmišljam o svim tim romantičnim scenama koje su joj u glavi. Trudim se da ne dišem, i da se što manje pomeram. A onda shvatam da je i mene uvukla u svu tu romantiku. Dodirujem joj lice, tek ovlaš onako...