Kad šetam sama, kad nema nigde nikog, misli me pobede, pa umesto da oblikujem ja njih počnu da oblikuju one mene, u oblike koje si voleo. Sklone mi pramenove s lica, pomiluju obraze, pa šapnu ono tvoje - Pusti to, blesava glavo. I ja pustim sve, osim tebe. Dok šetam, tako, misli me opkole, pa krenu da poskakuju u...
bili smo stvarni bili smo magija bili smo stvarna magija magična stvarnost bili smo ludi ma nemogući bili smo moguća nemogućnost nemoguća mogućnost bili smo zeleno pre jeseni pre šarenog šareno u zelenom i nemam ništa protiv ove jeseni kiše šarenog samo eto preferiram zeleno magično nemoguće preferiram nas Autorka: Jovana Ž. Fotografija: tumblr.com ...
Sanjam o vetrovima koji umesto lista podignu čoveka pa ga odnesu u zagrljaj u kome želi da bude. I nema veze koliko je sati na kom delu Zemljine kugle, koliko je kilometara ili granica između njih, samo uhvate prvi slobodan vetar i za tren odlete u željeni zagrljaj. I nema više, ni opravdanih ni neopravdanih, optužbi na račun kilometara. Nema više suza zbog rastanaka, zbog...
Kada sam jako srećna izrode se u meni neki nemiri, zasvrbe me prsti, pobuni mi se srce, čak i razum poblentavi, pa se sve zajedno udruži i tera me da mislim na tebe. Da te poželim, da te pozovem, da ti dođem. Da se radujemo zajedno, da mi se nasmeješ očima. Pa da zaigramo salsu, bez muzike, bez obzira...
Snovi su me napustili, kažu dosta im je tebe. Dosta im je te priče koju vrtiš u krug, zavrtelo im se u glavi, muka im je. Kažu doneo si neke loše kiše, zaklonio Sunce, ukrao duge, ulovio leptire, ispomerao mi svetove. Kažu još i da ne umeš ni da grliš, ni da pričaš, ni da maštaš, da me prečesto puštaš, predugo nestaješ, i da...
Evo, tu smo. I poznajući nas- zeznućemo nešto. Onako, pošteno. Nema veze, popravićemo. Važno je da smo sada tu. I nemoj, molim te, odmah da izvodiš besne gliste. Lezi tu, zagrli me, pusti da te udahnem. Strpi se malo. Sačekaj da prikupim dovoljno kosmičke energije, da možemo da preživimo sve katastrofe koje ćemo biti sposobni da izazovemo. Prikupljaj i ti, trebaće nam. I...
Slušaš, posmatraš, osećaš, doživljavaš, proživljavaš. I onda suza. Ona tiha, najtiša. Ona bez razloga, što krije nebrojeno razloga. Skrivena, upijena, sačuvana u obrazu. Topla, dovoljno da zgreje; čista, dovoljno da isceli; živa, dovoljno da probudi. I znaš, kao nekada- kosturi ti ne mogu ništa. Kada si ih se ono uplašio? Nije važno. Kosturi ti ne mogu ništa. Zašto si strah tragično doživljavao? Nije važno. Kosturi ti ne...
strahujem da si zarobljen u nekom neboderu da ću biti previše gorda da te vidim smeštenog u sivoj svakodnevnici u kojoj piješ neka prefinjena vina i naizgled ne maštaš o drugim svetovima strahujem da me nećeš prepoznati iza neuredne kose sa suzama u očima premaskiranim u ludački sjaj strahujem da si u šumama da trčiš...
boje su izbledele napala su te sva čudovišta svemira vetar te savija struje su te odnele u duboke vode more je postalo divlje kompas je poludeo i ne znaš više kuda ideš i sve je postalo nevažno sem održavanja na površini diši samo seti se sebe kada si bio mali kako su ti sve boje bile...
bilo je nekad ne tako davno u meni proleća za ceo ovaj i još neke svetove preživljavala sam jeseni kao od šale sada se sušim sa ovim krošnjama padam sa požutelim lišćem i tako umorna čekam sneg ove jeseni zavidim medvedima oni će prespavati zimu ja ću promrzlim nogama lutati zavejanim stazama tražeći svoj način za hibernaciju tražeći način da preživim do...