10 apr Jutro bez snova

Snovi su me napustili,

kažu dosta im je tebe.

Dosta im je te priče

koju vrtiš u krug,

zavrtelo im se u glavi,

muka im je.

Kažu

doneo si neke loše kiše,

zaklonio Sunce,

ukrao duge,

ulovio leptire,

ispomerao mi svetove.

Kažu još i

da ne umeš

ni da grliš,

ni da pričaš,

ni da maštaš,

da me prečesto puštaš,

predugo nestaješ,

i da im nije jasno

zašto te uvek čekam,

i sve više čekam,

i sve manje sanjam.

Snovi su me napustili

ali su ostavili pismo

u kome kažu da se ne plašim,

da će biti tu,

kada se setim ko sam

i kako umem da sanjam.

Kada krenem kroz noć,

preko vetrovitih polja,

obasjaće mi put

kojim ću stići do sebe.

Snovi su me napustili

da bih konačno shvatila

da je jedno jutro bez njih

daleko praznije od svih jutara bez tebe.

Da bih shvatila da sam

čekajući tebe

otišla od sebe.

Zato ovog jutra

žurno pakujem kofere,

odnosno stavljam jednu pesmu u džep

i jednu melodiju pod prste,

i ljubim te poslednji put.

Odlazim letećim korakom.

Vraćam se sebi,

vraćam se snovima,

svojoj sopstvenoj stvarnosti,

dalekoj od ovog sveta,

spokojnoj, sunčanoj, magičnoj.

A na magična mesta

mogu stići samo magični ljudi,

zato ne traži me uzalud.

Autorka: Jovana Ž.

Fotografija: tumblr.com