19 jan Nagrada za strah

Slušaš,
posmatraš,
osećaš,
doživljavaš,
proživljavaš.

I onda suza.

Ona tiha, najtiša.

Ona bez razloga,
što krije nebrojeno razloga.

Skrivena,
upijena,
sačuvana u obrazu.

Topla, dovoljno da zgreje;
čista, dovoljno da isceli;
živa, dovoljno da probudi.

I znaš, kao nekada-
kosturi ti ne mogu ništa.
Kada si ih se ono uplašio?
Nije važno.
Kosturi ti ne mogu ništa.
Zašto si strah tragično doživljavao?
Nije važno.
Kosturi ti ne mogu ništa.

Ima smisla.
Naravno da ima smisla.

Još je živih reči,
živih melodija i boja.

Još je živih.

U nekim telima,
još je živa duša.
I u tvom je jedna,
samo je bila pospana,
samo pospana.

A onda ta suza,
suza buđenja,
kao nagrada za strah.

Jedno hvala.

Jedan čist osmeh,
zaključan u uglove usana.

I jedan progutan ključ.

Autorka: Jovana Ž.

Fotografija: tumblr.com

Inspirisano pesmom

“Nagrada za strah” Nikole Vranjkovića